Гледишта

renom sistemu vrednosti i o nekom delovanju koje je u svim svojim manifestacijama rigidno određeno i uniformno kao religiozni obred ili kao realizacija određenih kanonskih pravila. Ukohko to nije tako, onda nužnim načinom dolazimo do toga da govorimo o grešnim, manje grešnim i sasvim bezgrešnim marksistima, a to znači dolazimo do toga da od marksizma stvaramo jedan novi oblik religioznosti. Mnogim Ijudima se danas čini prirodnim i neophodnim da se opredele, da zauzmu odlučan stav prema aktualnim društvenim zbivanjima, da se onda bore za ono za šta su se opredelili, udruženi sa onima koji su se na isti način opredelili, protiv onih koji su se drukčije opredelili. Međutim čovek se teško može boriti za ostvarenje nekih istorijskih i društvenih ciljeva, ako ne veruje u opravdanost svoje borbe, odnosno u važnost i uzvišenost ciljeva te borbe. Ako su ciljevi opšteljudski, a ne egoistički i parcijalni, ako su tako određeni da se borba za njihovo ostvarenje ne razlikuje od borbe za otklanjanje onih nasleđenih i datih okolnosti koje čoveka kao čoveka zarobljavaju i unižavaju, onda se oni teško mogu ma i u najmanjoj meri ostvarivati poiaženjem od apstraktnih dogmi koje samim tim što su apstraktne i što su dogme nameću neprestano odlaganje i hipokriziju u odnosu na ono što je borbom postignuto i što se može postići. Apstraktna dogma vizira cilj koji se ne može ostvariti ne samo u celini i potpunosti, već ni u nekom delimičnom, trenutno zadovoljavajućem vidu. Na taj način dogma o totalnom oslobađanju čoveka može da posluži kao sredstvo kojim se odbija svako parcijalno, ali veoma značajno i konkretno oslobađanje. Ona može da dovede do toga da Ijudi imaju lepe govore o slobodi, ali da stvamu slobodu nemaju, lepe govore o srećnoj budućnosti i nesrećnu ali stvarnu sadašnjost. U prirodi je dogme da stvara hipokritske govore kojima se stvamost maskira, ali još je važnija ona osobina dogme koja dovodi do toga da se u ime idealnog čoveka imižava i žrtvuje stvami čovek. Kao što se vidi, nije teško otkriti licemerje dogmi. Isto tako nije teško oštrim rečima osuditi dogme, mnogo je teže odgovoriti na pitanje otkuda to da se dogme tako upomo pojavljuju i održavaju u dmštvenom životu. Moraćemo napraviti jednu digresiju u odnosu na naše glavno pitanje da bi pokušali sa nalaženjem nekog razjašnjenja okolnosti pod kojima se dogmatična svest pojavljuje. Moraćemo radi toga ići tragom onih Marksovih zapažanja koja su nam omogućila da uvidimo da Ijudi stvaraju svoju sopstvenu istoriju i da razumemo načine kojima oni to postižu. Razmne se, ovde nema nikakve potrebe za ponavljanjem svih opštepoznatih Marksovih razjašnjenja toga predmeta. Naš problem je u tome da, podrazumevajući opštepoznate Marksove stavove,

708

DR BRANKO PAVLOVIC