Гледишта

datke koje može da reši, ne dolazi li onda revolucionarna želja u konflikt sa samom stvamošću, i to upravo u onaj konflikt u kojem ona mora biti pobeđena jer je suočena sa nečim suviše tvrdim da bi se moglo razbiti samo voljom i željom? U tom i takvom konfliktu je veličina i dostojanstvo revolucionarne volje i želje, ali u tom konfliktu je, čini se, i glavni izvor njenog umaranja ili njene transformacije u čisti voiuntaiistički idealizam. Revolucionar je uvek nonkonformist, a time i nefca vrsta jeretika u odnosu na postojeća preovlađujuća mnenja, aii to nije dovoljno da bi on pošto je izmenio sebe u odnosu na ostale, istovremeno mogao izmeniti i Ijudski svet u kojem je prinuđen da deluje kao revolucionar. To objašnjava činjenicu da je u Ijudskoj istoriji uvek bilo revolucionara koji se nisu mirili sa postojećim stanjem stvari, ali i činjenicu da nije uvek bilo pravih revolucija. Ove poslednje su u istoriji srazmerno vrlo retke. Neko može reći da revolucionar nije običan pobmijenik protiv datog stanja društvenih odnosa, nego samo onaj „pobunjenik” koji je racionalno-kritičkim putem došao do saznanja o crvotočnosti datih odnosa, a onda i do opredeljenja za akciju koja mora dovesti do njihovog „ukidanja”, odnosno pozitivno-istorijskog prevazilaženja, bez obzira na to što će mnoge revoiucionarne ličnosti u sarnoj toj akciji stradati. Može se, dakle, reći da već iz samog pojma revolucionara sledi jedinstvo racionalne kritičnosti i borbene aktivnosti, ali ne može se poreći da je stvamost obično mnogo kompleksnija od hegelovski shvaćenog pojma i hegelovski shvaćene dijalektike progresivnog kretanja istorije. Zvanje revolucionara i poziv revolucionara mogu se u svesti doživljavati kao nešto veoma uzvišeno, ali to nije pravilo i zakon za svaku svest u svakoj istorijskoj situaciji. Ima etapa u istorijskom kretanju, ima društvenih situacija u kojima su revolucionari retki, usamljeni i na izvestan način prokaženi. Sredina u kojoj se oni pojavIjuju u početku kao da, po pravilu, prema njima gaji neku vrstu prezrenja izmešanog sa strahom od neizvesnosti promena koje bi mogle nastati kao posledica njihove akcije. Da bi opstao u, po pravilu, nerevolucionarnoj sredini, revolucionar mora postupati kao propovednik i agitator, kao čovek koji računa na buđenje snažnih emocija i velikih nada, kao vizionar koji ukazuje na nešto veličanstveno što će doći u slučaju uspešnog ishoda borbe. Postupajući tako, revolucionar mora odstupiti od onoga što svaka prava racionalna kritičnost nalaže, on, dakle, mora na izvestan način dogmatski anticipirati budućnost. Ako bi ostao samo pri stanovištu racionalne kritičnosti, ato ujedno znači pri stanovištu onoga što je realno moguće ostvariti, revolucionar bi mogao obećati

710

DR BRANKO PAVLOVIC