Гледишта

dolazi do promene u ponašanju usled: (1) promene u stavu prema objektu, (2) promene u sta\Ti prema situaciji (3) promena i u jednom i u drugom stavu. Ove tri okolnosti pod kojima nastaje promena u ponašanju su dovoljno očigledne. jVleđutim, promena u nekom otvorenom obliku ponašanja (4) a da se prethodno nisu desile promene ni u jednom od stavova suprotna je pretpostavci koja govori da se promene u ponašanju ne mogu desiti bez prethodne promene u stavu. Autor, raeđutim, daje primere ko jima pokazuje da je to moguće. On navodi slučaj javnog konformizma iako se pri tom intimno ne prihvata određena situacija. Isto tako, ponašanje ne mora biti čin javne saglasnosti, već se odvija u neočekivanom pravcu bez prethodnc promene stava. Završavajući članak, autor analizira rezuitate eksperimentainih studija za utvrđivanje promene stava, u kojima su korišćena tri pristiipa: (1) test za promenu mišljenja kroz raziičite situacije; (2) test za promenu više mišljenja, međusobno povezanih, u jednoj situaciji; (3) test za utvrđivanje različitih manifestacija ponašanja koje prate određenu promenu stava. Važnost razmatranja ove vrste, naročito bliže određivanje specifičnih uslova u kojima dolazi do promena u objektivnim obiicima ponašanja, omogućilo bi bolje razumevanje složenosti ijudskog ponašanja. Mogio bi se reči da se i u čianku „Selektivna izloženost obaveštenju; kritički pregled” 3) takođe razmatra jedan teorijski princip koji je vrlo široko prihvaćen u sociologiji i socijalnoj psihoiogiji. Princip selektivne izloženosti je osnova na kojoj se objašnjava zašto sredstva masovne komunikacije imaju prvenstveno ulogu informisanja, aktiviranja ili pojačavanja već

3 ) D. O. Sears and J. L. Freeđman, „Selective Exposure to Information'". A. Critical Review”, POQ, Summer 1967. No 2.

postojećih predispozicija, a mali übeđivački uticaj; zašto Ijudi najčešće nisu upoznati sa protivničkom propagandom itd. Stoga autori ovog članka naslojc da razjasne pojam seiektivne izloženostii da ispitaju evidcnciju o tome da !i postoji psihološka sprenmost da se više želi obaveštenje koje je u skladu sa ličnim stavovima i predispozicijama ili ono koje nije. Može se reći da je pitanje selektivne izloženosti, u stvari, jedan poseban slučaj odnosa stava i ponašanja gde se sama selektivna izloženost javIja kao otvoreni oblik ponašanja. Prihvatanje određivanja pojma selektivne izloženosti kao aktivnog traganja za obaveštenjima koja su u skladu sa iičnim stavovima i aktivno izbegavanje onih koja nisu, podrazumeva prethodno utvrđivanje; 1. da li u većini siučajeva postoji čvrsta veza između stavova i seiektivne izioženosti i 2. da li se na osnovu stavova može bolje predviđati izlaganje određenoj vrsti obaveštenja nego na osnovu drugih obeiežja. Analizirajući rezuitate nekih radova o ovim pitanjima, autori zaključuju da ne postoje idealni dokazi o tomc da Ijudi uvek nastoje da se izlažu onim porakama masovnih sredstava koje su u skladu sa njihovim stavovima, kaoi da postojeći stavovi čine samo jednu od više promenijivih feoje su u visokoj korelaciji sa izioženošću. Štoga izbor stavova kao najboije osnove za predviđanje može biti često vrio arbitraran. Pa ipak, ona istraživanja koja pokazuju da princip selektivne izloženosti važi u mnogim slučajevima, pokreću pitanje da li postoji psihoioška spremnost za obaveštenjima koja su u skladu sa postojećim stavovima. Autori zaključuju da takva spremnost ne postoji, ali ni da teorija saznajne disonance kao, do sada, najrazvijeniji pokušaj na ovom poslu, ne uspeva da specifikuje uslove u kojima će doči do seiektitme izloženosti. Oni sa-

863