Гледишта

van utoliko što mu destrakcija postojećih odnosa nije sama sebi cilj, nego sredstvo za ostvarivanje progresa u slobodi. To je jedan takav stav prema datoj društvenoj stvamosti, koji se, pre svega, može označiti kao stav čoveka slobodnog od bilo kakvih fetiša, a naročito od fetiša reči, institucija i stvari. Njegova sloboda je slob o d a od, ali istovremenotojei sloboda za delanje, za prihvatanje rizika koji svako nonkonformističko delanje sa sobom donosi. Biti marksist ne znači nemati nikakvu veru. Vera marksista nije usmerena ni na kakvo eshatološko transcendentno biće; ona isto tako ne može biti vera u deifikovane autoritete vrhovne političke volje, kao ni vera u srećnu zemlju budućnosti i ostvarenu beskonfiktnu utopiju. Vera marksista je racionalna vera u smisaonost i neophodnost njihovog delovanja. To je vera u mogućnost da se Ijudski svet može poboljšavati, uverenost da je demokratija moguća, ma kako njene stvari trenutno ioše stajale. Ta vera nije, dakle, ništa drago do jedan humanistički sistem vrednosti u koji se čovek marksist uklapa svojom svešću i svojim draštvenim delovanjem. Otuda njena glavna pretpostavka mora biti da komunizam nije ništa dobro ako nije isto što i humanizam, isto što i progres u Ijudskoj slobodi i slobodnoj Ijudskoj zajednici. Vođen i hrabren tom verom marksist objektivno ne može računati na to da je on apostol apsolutne istine o stvarnosti i o nužnim putevima Ijudske istorije. Istorijsko događanje rađa marksiste, ali ono ih rađa i u dogmatičkoj i u racionalno kritičkoj i humanističkoj verziji. Te dve verzije marksista su u oštrom i stvamom istorijskom sukobu. Nije unapred sigurno ko će u tom sukobu odneti pobedu, nije sigurno za koga istorija radi. Budući putevi istorijskog kretanja ne čine se danas tako jasni i pravolinijski trasirani kao što se to činilo Ijudima devetnaestog veka. Jedino je sigurno da je ritam istorijskog kretanja danas mnogo brži nego što je bio ranije i da se taj ritam neprestano übrzava. Računajući na duže vremenske periode, koji prevazilaze životno trajanje i stremljenja jedne Ijudske generacije, malo je verovatno da se draštvo materijalne i duhovne bede, društvo jednakosti u siromaštvu i bespravlju dugo može održati bilo na nekom geografski i etnički lokalizovanom, bilo na globalnom nivou. Isto je tako malo verovatno da se društvo nejednakosti u bogatstvu i bedi, draštvo rasne, nacionalne i etničke isključivosti i mržnje dugo može održati. Prezreni na svetu sve više dolaze do jasne svesti i uverenja da oni to ne moraju biti i da to ne mora biti zakon društvenog života.

720

DR BRANKO PAVLOVIC