Гледишта

posebno. Međutim, takva „kritika” ne može imati nikakav pozitivan naučni i društveni smisao, ali zato može uneti zabunu u redcve graditelja novog sveta, bez obzira na namere njenog autora. Delatnost teorijskog destruiranja bez konstruiranja bez otkrivanja novih i dubljih istina, bez stvaralaštva možda bi se i mogla nazvati nekakvom „kritikom", ali svakako ne i naučnom, marksističkom kritikom. Naime, ako je tačno da je svako konstruiranje ujedno i destruiranje starog te da je marksistička kritika ujedno konstraktivna i destruktivna nije tačno da je svako destruiranje ujedno i konstrairanje novog, pa ni to da je svaka destraktivna kritika ujedno i konstraktivna. Jer u draštvu je moguć i privremeni nazadak, odnosno rašenje i destruiranje kako novcg talko i starog bez konstrairanja novog. U slučaju destruiran ja novog redovno dolazi do rekonstruiranja starog, au nekom slučaju de s tru iranja starog može da dođe i do r e k o ns tr uiranja prastarog. Buržoaska „kritika oružja”, odnosno destrakcija Pariske komune, bila je ujedno i rekonstrakcija starog buržoaskog poretka. Fašistička destrakcija starog buržoaskog poretka bila je ujedno i rekonstrakcija nekih prastarih oblika ropstva. A najveći broj teorijskih kritika marksizma nije ništa drago do pokušaj rekonstrukcije nekih starih predmarksističkih ideja. Dakle, pored progresivne, naučne, marksističke, konst r u ktivno-destruktivne kritike koja, otkrivajući i afirmišući novo i destrairajući staro, otkriva i afirmiše nove i dublje istine koja je, dakle, stvaralačka moguća je i reakcionarna, nenaučna, antimarksistička, čisto destruktivn a ~k riti ka” koja negira novo i skriva istinu o postojećem i koja, stoga, zapravo i nije kritika. 10 )

l0 ) Kada sc neka krilika kvalifikuje kao konstruktivna. time se ne odriče da je ona ujedno i destruktivna. A kada se kvalifikuje kao destruktivna. time se naglašava da nije ujedno i konslruktivna. Nije. dakle, reč o proporcijama konstruiranja i destruiranja i kvalifikaciji kritike zavisno od toga sta pretežc, već o tome da bez konstruktivnosti nema ni kritike. Na primedbu da bez konstruktivnosti nema marksističke kritike i da postoji i čisto destruktivna ..kritika”, koja se deklariše kao marksistička, može se ponekad čuti i odgovor da je ~distinkcija između konstruktivne i destruktivne kritike dubiozna, buđući da se ništa ne može konstruirati ako se nešto ne destruira, te da je stoga svaka kritika ujedno konstruktivna i destrukthma”. Kada ne bi služio kao d o k a z da je distinkcija između konstruktivne i destruktivne kritike dubiozna, z ak 1 j u č a k da je svaka kritika ujedno konstruktivna i destrukti\Tia mogao bi se prihvatiti kao osnova za definisanje marksističke kritike, ili kao odgovor na jedno drugo pitanje koje, istina, niko i ne postavlja. Jer nema raarksista koji negiraju da je marksistička kritika destruiranje starog. Ali ako nema potrebe isticati da nema konstruiranja bez destruiranja, čini se da bi trebalo istaći da ima destruiranja bez konstruiranja, te da svaka destruktivma ..kritika” nije ujedno i konstruktivma. Jer socijalizmu ne preti opasnost od konstruiranja bez destruiranja, pošto je to nemoguće, već od destruiranja bez konstruiranja, pošto je to raomjće. Marksistička kritika je, dakle, dovoljno određena i samom konstruktivnošću. Upravo stoga je i opravdano insistirati na konstruktivnosti kritike. A kada se obezbedi konstruiranje novog, nema mesta za bojazan da bi moglo izostati destruiranje postojećeg, preživelog, starog. Upravo po tome što je konstruktivna, što otkriva t kreira novo, što prodire do novih i dubljih istina što je stvaralačka marksistička kritika se i razlikuje od antimarksističkc ..kritike” i apologije postojećeg.

730

VOJI.N' HAD2ISTEVIC