Гледишта

osnovano, ipak mnogobrojna analitička poređenja Marksovib ideja sa njihovom stvarnom istorijskom realizacijom nisu vodila očekivanim rezultatima. Fiksirajući ovu nesaglasnost, neki autori su bili skloni da optužuju Marksa u ime sadašnje istorijske stvarnosti, drugi su nalazili za shodno da sadašnju stvarnost optužuju i osuđuju u ime Marksa, dok su treći dolazih do jednostavnog rešenja tako da u ličnosti novog „klasika marksizma” vide onog koji „razvija” Marksovo učenje, dopunjujući ga i usaglašavajući ga sa datim prostorno-vremenskim društvenim okolnostima. Nije teško uvideti da je u svakom od ovih tipova postavljanja prema Marksu i datoj istorijskoj situaciji moguća, u manjem ili većem stepenu, pojava dogmatizovane svesti, ali i to da ta pojava, ni teorijski ni istorijski, nije nužna i prema tome nije neizbežna. Jedna od karakteristika svake dogmatske svesti odmah se pokazuje kao vezivanje za nešto predmetno i nepomično, nešto što je „sveto” i zabranjeno za svaku racionalnu ili bilo kakvu drugu sumnju, za nešto što se otkriva u punoj svetlosti jedino onima koji veruju i koji su, prema tome, odani privrženici same stvari, spremni u svakom trenutku da se za nju bez dvoumljenja žrtvuju i da u ime odbrane same stvari žrtvuju druge. Povezivanje takve jedne verničke svesti sa Marksovim naporom da se pronađu one snage koje takav vemički odnos iz sebe rađaju, kao i one snage koje ga otklanjaju, može izgledati čudno i neočekivano. Jedan od najvećih i najumnijih kritičara svakog vemičkog kulta, biio da je ovaj usmeren prema nekoj obogotvorenoj ličnosti, bilo prema stvarima-fetišima, postao je na izvestan način i sam predmet jednog takvog kulta. Takav obrt bi verovatno za samoga Marksa značio nešto sasvim iznenađujuće i odbijajuće. U njegovoj viziji, buduća istorija trebalo je da bude obeležena oslobađanjem čoveka od svake religioznosti, a nikako smenjivanje oblika religioznosti. Ako se tako nešto, suprotno Marksovim očekivanjima, dogodilo, onda nam se samo po sebi nameće pitanje zašto se to dogodilo. Može li se razložno pretpostaviti da je sklonost ka dogmatizmu neka trajna antropološka karakteristika? Ili je, možda, u pitanju samo refleks određenih uslova života, razumljivi niz posledica sticaja određenih tradicionalnih, grupnih i personalnih okolnosti koje ne mogu dugo trajati i koje će se nužnim istorijskim tokom menjati u onom pravcu u kojem je to Marks očekivao i predviđao? Pitanje šta znači biti marksist postavlja nas, dakle, pred jednu dilemu: da li odgovor na njega implicira jedno nužno dogmatičko opredeljenje ili čovek može biti marksist jedino odbijanjem i protivstavljanjem svakora dogmatičkom opredeljenju. Samo pitanje komplikuje se time što su efekti opre-

706

DR BRANKO PAVLOVIĆ