Гледишта

nim i umetničkim ustanovama, autor uikazuje na neuravnotežen odnos ikoji postoji između stmkture kadrova zaposlenih u kulturi i potreba za drugačijim profilom stručnjaka koji bi trebalo da rade i vode kultumu politiku kod nas. ,Ako bi se ovim tempom poboljšavala sada izrazito nepovoljna struktura po školskoj spremi zaposlenih u kultumim i umetničkim ustanovama piše Stevan Majstorović našoj Republicd bi bio potreban period od preko jednog veka da kategorija sa visokom spremora predstavlja jednu trećinu svih zaposlenih. S obzirom na brze promene i javljanje novih potreba, takvo stanie se čak ni onda ne bi moglo smatrati idealnim. Da kategorije sa visokom i višom spremom zajedno saoinjavaju polovinu zaposlenih, bdo bi pri ovakvoj dinamici promena strukture po školskoj spremi takođe potreban period od čitavog veka. Pravu paradoksalnost ove činjenice otkriva tek podatak da nije u pitanju ,proizvodnja’ kadrova, koliko razne teškoće da se oni koji su završili škole angažuju u kultumoprosvetnim i kulturno-umetničkim delatnostima. Akademije, zatim fakultete humanističkog smera i druge visoke i više škole u Republici završava dovoljno mladih Ijudi, što stvara realnu šansu da se najaktuelniji problemi kadrova u kultumim i umetničkim ustanovama u našoj Republici rešavaju znatno brže i efikasnije nego dosad. U periodu opšte modemizacije zajednice i tehničkog napretka, izgradnje samoupravnih odnosa i porasta dmštvene uloge kulture, 44,8%, to jest blizu polovine svih zaposlenih u kultumim i umetniokim ustanovama sačinjavaju oni sa osnovnom školom i bez nje. Ovaj podatak je sam po sebi dovoljan da navede na razmišljanje. Postavlja se pitanje ko sve od zaposlenih u kultumim i umetniokim ustanovama ulazi u ovu kategoriju, ko je sačinjava i doprinosi da ona u •strukturi po školskoj spremi bude daleko najdominantnija. Jedan procenat otpada na domare, či-

stačace, ikurire, kontrolore i prodavce karata u bioskopima čuvare i slične službe koge tolerišu odsustvo bilo kakve školske spreme. Ali ovo je samo delimično objašnjenje. Među zaposlenima u kultumo■'Prosvetnim i kultumo-umetničkim delatnostima ovakva lica u veoini slučajeva predstavijaju mali postotak. Da bi 'se dobio procenat od 44,8% svih zaposlenih, njih treba potražiti i na mestima koja ne tolerišu odsustvo bilo kakve spreme i gde efikasnost poslovanja nužno traži >kvalifikacije. Staviše, ,po svoj prilici da većinu ove vojske nepismenih i polupismenih sačinjavaju ne zaposlenja koja ne zahtevaiu ni minimainu spremu, nego baš ona koja izvesnu spremu pretpostavljaju. Kao potvrdu ovog zaključka navodimo stanje sa domovima kulture u SR Srbiji. Na str. 78. ovog pregleda navedeni su podaci o školskoj spremi upravnika kao i ostalih lica zaposlenih u domovima kulture. Kao što se iz tih podataka vidi, od ukupno 1.410 lica zaposlenih u domovima kulture u našoj Republici, 958 njih, ili 67,9%, je sa osnovnom školom ili hez nje. Ovaj primer rečito pokazuje da je struktura po školskoj spremi zaposlenih u ustanovama koje se bave masovnom kulturom i imaju kontaikte sa najširim slojevima alarmantno nepovoljna. U njima nije retkost da nepismena lica izdaju knjige u čitaonici, biraju filmove ili obavljaju posao Mnooporatera itd. Smeniivanje neškolovanih koji treba da ustupe mesto onima sa kvalifikacijama nailazi na mnoge objektivne teškoće. Nekada su u pitaniu sociialni problemi (nemogućnost da se licima bez škole nađe drugo . zaposlenie i usled toga ustručavanie od otpuštanja), drugi put činjenica da za slabo plaćena mesta oni sa školom i ne konkurišu, tj. da na loše •uslove pristaju samo oni sa nainižom spremom i bez nie. Ovi problemi se zato moraju rešavati kompleksno ne samo angažovaniem školovanih nego i stalnim poboljšavanjem radnih uslova u kultur-

1430