Гледишта

TRŽISTE I KULTURA

1639

ulagati sigurno manje nego što je to neophodno sa šireg, dmštvenog stanovišta; takvo ponašanje je sasvim razumljivo kad se ima u vidu da ustanove nerado idu na velika ulaganja u kadrove za koje nisu sigurne da li će ih, i za koje vreme, moći da zadrže. Tako, eksterne ekonomije na sasvim konkretan način onemogućuju racionalnu alokaciju Ijudskog faktora u oblasti kulture, ukoliko tu alokaciju treba, bez ikakvih spoljnih intervencija, da ostvari tržišni mehanizam. Eksteme ekonomije koje prevazilaze okvire kulture kao oblasti društvenog života i koje, u ovde prihvaćenoj klasifikaciji, predstavljaju treću kategoriju direktno stvaraju situaciju u kojoj je obim kulturnih aktivnosti nužno manji od dmštvenog optimuma. U tom pogledu one su slične prvoj kategoriji eksternih ekonomija - eksternim efektima u sferi potrošnje kultumih dobara i usluga. Potrošnja kulturnih usluga ne samo što, slično dmgim vidovima potrošnje, zadovoljava određene potrebe, nego istovremeno povećava radnu i, uopšte, proizvodnu efikasnost Ijudi. To povećanje radnih sposobnosti, izazvano potrošnjom kulturnih usluga, predstavlja svojevrstan indirektan efekat, a eksteran je u tom smislu što u najvećoj meri izaziva povećanje dohotka u proizvodnji, a ne u kulturi koja je taj efekat zapravo i stvorila. I ovoga puta dolazi do pojave koja je pomenuta u vezi sa dmgim oblicima eksternih ekonomija: spontano delovanje tržišnog mehauizma može da obezbedi samo suboptimalnu ckspanziju kulturaih delatnosti. Tako se dolazi do još jednog skupa argumenata u prilog takvih intervencija na tržištu kulturnih dobara i usluga koje bi delovanje tržišta dovelo u sklad sa opštedmštvenim kriterijima racionalnog odlučivanja. U ovom kontekstu treba pomenuti još jednu varijantu eksternih ekonomija. Već je istaknuto da povećana potrošnja kulturnih usluga doprinosi ne samo novećanju efikasnosti u sferi proizvodnje nego znatno povećava i sposobnost Ijudi da aktivno participiraju u političkim i samoupravnim procesima. Kako efikasnost privrede Kao celine u velikoj meri zavisi od stabilnosti i načina funkcionisanja demokratskog političkog sistema i kako je kultura bitna komponenta takvog sistema, to svaka značajnija ekspanzija f ultur , e ’P ovećava J ući efikasnost funkcionisanja političkih i samoupravnih institucija, deluje u pravcu povećanja opšte produktivnosti rada. Povoljni indirektni efekti kulture ne mogu se u ovom slučaju precizno locirati pošto se prostim kroz ceo kompleks privrednih i neprivrednih delatnosti; time, međutim, njihov značaj nije nimalo umanjen. Kultura u tolikoj meri utiče na sistem vrednosti i ponašanje privrednih i dmgih subjekata i na toliko raznih načina deluje na ambijent u kome Ijudi stvaraju