Гледишта

štvenog ponašanja. U takvom Weltanschauungu je poreklo nauke o društvu. Starogrčka filozofija stvorila je i pojam ili postulat je- ■ dinstva stvarnog i umnog; empirijski svet sadrži toliko stvarnosti, a to, između ostalog, znači stabilnosti i savršenosti, koliko sadrži umnosti. Razume se, takvo stanovište bilo je inspirator ponekad vrio oštrog kritičkog stava prema datoj empirijskoj dmštvenoj stvarnosti, pri čemu su razlozi za njenu empirijsku datost najčešće traženi u neobrazovanosti i psihološkoj neumnosti njenih pripadnika ili u moralnoj iskvarenosti i nesavršenstvu, koji su takođe izjednačavani sa neznanjem budući da su znanje i mudrost identifikovani. Stoga se u evropskoj istoriji dugo održavalo uverenje da Um utoliko dominira nad bezumnošću ukoliko moć i uticaj pametnih, obrazovanih i vrlini odanih Ijudi odnose prevagu nad glupim, neobrazovanim i raznovrsnim porocima sklonim članovima dmštva. Otuda i napor da se valjanim zakonima, koje smišljaju i formulišu najumnije ličnosti, celokupna populacija primora da poštuje zamišljeni racionalni i pravični dmštveni poredak. U tom sklopu ideja nije teško razumeti čuvenu Platonovu misao da u državama sve dotle neće biti mira dok vladari ne postanu filozofi ili dok filozofi ne postanu vladari. Htelo se, : dakle, reći da će Ijudska dmštva sve dotle biti nestabilna, sve dotle prelaziti iz jednog lošeg oblika vladavine na neki još gori ili na neki ne mnogo bolji, dok bezumnost ili nedovoljna umnost u Ijudskim odnosiraa ne budu potpuno zamenjeni umnošču. lako je čovek, prema poznatoj Aristotelovoj tvrdnji, „politička”, odnosno „dmštvena životinja”, ta osobenost, ukoliko mu nužnim načinom pripada, nije dovoljna da on u svom empirijskom ponašanju bude i „racionalna životinja”. A to empirijsko čovekovo ponašanje nije ništa dmgo do njegovo dmštveno ponašanje, njegovo odnošenje prema dmgim ijudima. Reći će se: čovek se ne odnosi samo prema dmgom čoveku, nego i prema samom sebi, svojim nagonima, namerama, potrebama, postupcima, proizvodima svoga rada, svojoj individualnoj prošlosti, ! sadašnjosti i budućnosti, prema činjenici svoga rođenja i neumitnom kraju svoje individualne egzi- | stencije. Nesumnjivo, ali isto je tako nesumnjivo da svako od nabrojanih odnošenja biva u jednom dmštvenom mediju i da je pomoću ovoga, na ovaj ili onaj način, determinirano. Zbog toga se dmštvenost i može uzimati za primarnu odredbu čovekove > egzistencije. Dmštveni medij ne sastoji se, međutim, samo u tome : što se čovekova individualna egzistencija odvija u prisustvu dmgih individualnih egzistencija kao što se egzistencija jednog zmca peska nalazi u pri- | sustvu dmgih sličnih zrnaca, nego u nečem što je

1648

DR BRANKO PAVLOVIĆ