Гледишта

istorijski datih osobina ili prava, nego postepeno istorijsko nastajanje č o vek a iz primitivnog lovca divljači ili obrađivača zemlje, iz robovlasnika ili trgovca, iz feudalca ili sveštenika, iz vlasnika, činovnika i radnika. Nastajanje čoveka iz radnika pokazuje se kao jedna od ključnih ideja u Marksovom antropološkom i pobtičko-filozofskom stanovištu. Ljudska priroda se istorijski ne realizuje potpuno time što svi Ijudi ili većina njih postaju radnici, još manje time što postaju najamni radnici. Jer status radnika uključuje onu proizvodnu egzistenciju Ijudskog biča koja je pod pritiskom „nevolje i spoljašnje svrsishodnosti”. Doista, da je Marks u radu kao takvom video najviši oblik moguće čovekove egzistencije, njegovo stanovište se u tom pogledu ne bi bitno razlikovalo, recimo, od Kalvinovog. Sve dok je rad u službi održanja čovekove egzistencije, Ijudsko društvo je u domenu „carstva nužnosti”. Tek kad na bazi tog „carstva nužnosti”, dovedenog do krajnjih granica njegovog mogučeg razvijanja, nastanu neophodni uslovi za „ukidanje” rada kao „nevolje i spoljašnje svrsishodnosti”, pojaviče se beskrajni horizonti „carstva slobode” i „predistorija” će biti okončana da bi nastala prava „istorija" I j uds k o g roda. Tek u toj pravoj „istoriji" Ijudsko biće postaje čov e k u pravom smislu te reči, generičko biće, prava Ijudska zajednica u kojoj je sloboda sva k o g pojedinca uslov slobode zajednice. [eđutim, bilo bi pogrešno na osnovi svega toga zaključiti da je Marks potcenjivao značaj političkih sloboda,_ a još manje da je potcenjivao značaj intelektualnih sloboda ili da je osvajanje ovih sloboda predkao stvar daleke budućnosti. „Carstvo slobode”, o kojem on govori kao o više ili manje dalekoj perspektivi čovečanstva, ne sme se shvatiti kao idealna zamena za faktičko nedostajanje bilo kakvih sloboda hic et nunc. Evo šta je Marks, na primer, mislio o_ slobodi štampe: „Slobodna štampa je vazda budno i svevideće oko narodnog duha, oličeno poyerenje naroda prema samom sebi, rečita spona koja vezuje pojedinca sa državom i sa svetom, otelovljena kultura koja materijalne borbe preobražava u duhovne borbe i idealizuje njihovu grubu materijalnu formu. Ona je bezobzirna ispovest naroda pred samim sobom, a ispovest, kao što je poznato, ima spasilačku snagu. Ona je duhovno ogledalo u kojem narod opaža samog sebe, a samoposmatranje je prvi uslov za mudrost. Ona je državni duh koji je moguće doneti u svaku kolibu, i to je jevtinije od gasa za osvetljenje. Ona je svestrana, sveprisutna, sveznajuča. Ona je idealni svet k°ji_ neprestano izvire iz stvarnog sveta i ponovo se životvorno uliva u njega kao sve bogatiji duh” (Reinische Zeitung, br. 135, 15. V 1842).

1657

IDEJE O ZAJEDNICI SLOBODNIH