Гледишта

bio drukčije tumačenje; revolucija nije prvenstveni politički nego socijalni prevrat, revolucijom stupa na istorijsku pozornicu neka nova društvena klasa i taj progresivni niz pojavljivanja novih klasa završiće se onda kad na istorijsku pozomicu stupi ona dmštvena klasa koja ne može samu sebe osloboditi i pretvoriti u vladajuću, a da time ne oslobodi celo dmštvo i „ukine” sve dmštvene klase „ukidajući”, shodno tome, i državu kao instrument klasne vladavine, ostvamjući na taj način punu samoupravu, „Ijudsku zajednicu” ili zajednicu siobodnih. Razume se, „ukinuti” za Marksa, kao i za Hegela, ne znači prostu voijnu, političku ili pravnu negaciju datog stanja dmštvenih odnosa, nego događaj koji proizlazi iz samog stvamog kretanja Ijudske istorije. Time se podrazumeva da Ijudi ne mogu prosto, na bazi nekog dogovora, ukinuti kapitalističko društveno uređenje da bi uspostavili feudalno, kao što ne mogu na bazi „prosvećenog razuma” ukinuti ro bovlasničko dmštvo da bi najednom uspostaviii industrijsko kapitalističko dmštvo. Marks je, shodno takvoj filozofiji istorije, shvatio slobodu šire nego što su to učinili politički filozofi liberalizma koji su u ovoj videli „mogućnost ili pravo svakog čoveka da čini sve ono što ne škodi pravima dmgih", ili jedan odnos individuuma naspram dmgog individuuma, odnos definisan utilitarno tako da svako može uživati u svojoj egoističnoj egzistenciji, brinući se za egzistenciju dmgih samo utoliko ukoliko treba da se uzdrži od namšavanja njenog prava na istu takvu egzistenciju. „Carstvo slobode, pisao je Marks u „Kapitalu”, . počinje, u stvari, tek tamo gde prestaje rad koji je određen nevoljom i spoljašnjom svrsishodnošću; po prirodi stvari, ono, dakle, leži s one strane oblasti same materijalne proizvodnje . . . Sloboda se u ovoj oblasti može sastojati samo u tome da dmštveni čovek, udruženi proizvođači, racionalno urede ovaj svoj promet materije s prirodom, da ga dovedu pod svoju zajedničku kontrolu, umesto da on njima gospodari kao neka slepa sila, da ga vrše s najmanjim utroškom snage i pod uslovima koji su najdostojniji i najadekvatniji njihovoj Ijudskoj prirodi. Ali to uvek ostaje carstvom nužnosti. S one strane njega počinje razvitak Ijudske snage, koji je svrha samom I sebi, pravo carstvo slobode, ali koje može da procveta samo na onom carstvu nužnosti kao svojoj osnovici” („Kapital”, sv. 111, 9—lo, str. 367). U citiranom fragmentu nije teško uočiti da Marks nije . sasvim odbacio govor o „Ijudskoj prirodi” kao ni pojam „racionalnog uređivanja” dmštvene egzisten- i cije, oličene prvenstveno u radu kroz koji Ijudi obavljaju „svoj promet materije s prirodom”. Samo, za razliku od političkih filozofa modernog doba, on pod „Ijudskom prirodom” nije razumevao skup van- j

1656

DR BRANKO PAVLOVIC