Гледишта

Propadanje država ovde je shvaćeno kao prirodno umiranje jednoga tela, a ne kao hegelovsko dijalektičko kretanje koje obeležava jedno progresivno spontano, tj. bez učešća Ijudske volje i umešnosti, uzdizanje po shemi: negare, conservare, elevare. Istorija je, prema ovde izloženom shvatanju, delo Ijudi, pa ukoliko su ovi nerazumni, njihovi načini udruživanja biće takođe nerazumni; svaki narod imaće takvu vladu kakvu zaslužuje: ropski narodi ropsku, slobodoljubivi slobodoljubivu, korumpirani korumpiranu i tome slično. Ukoliko se Ijudi i narodi mogu emancipovati, ta emancipacija može biti izvedena samo na bazi prosvećivanja, tj. na bazi uvećavanja njihove razumnosti i znanja o tome dokle seže njihova moć i kakve su društvene posledice ovakvog ili onakvog njihovog ponašanja. Krajnji društveni domet individualne ijudske emancipacije može, prema tome, biti samo politička emancipacija. Revolucije, isto tako, mogu biti samo političke revolucije, tj. njihove posledice mogu se odnositi samo na bolju ili goru raspodelu društvene moći, samo na pravičnije ili nepravičnije društvene institucije. Jedno radikalno drukčije shvatanje istorije proizlazi iz Marksovih napora da utvrdi smisao kretanja društvenog bića. I prema Marksu, istoriju stvaraju Ijudi, ali je ne slvaraju na bazi individualne volje ili individualnih moralnih osobina, nego na bazi datih okolnosti u koje prvenstveno ulazi način proizvodnje materijalnih uslova njihova života. Narod nije homogena celina čiji suverenitet uzurpiraju ili poštuju ovi ili oni vladaoci, narod je jedna unutar sebe protivrečna celina u kojoj se pojedine klase međusobno bore za prevlast svojih interesa. Đržava, prema tome, nije sredstvo zaštite „prirodnih i neotuđivih prava čoveka i građanina”, nego sredstvo kojim vladajuća klasa legalizuje svoju vlast nad drugim društvenim klasama. Društveni odnosi nisu samo politički odnosi u okvirima neke države, nego su to prvenstveno odnosi proizvodnje i vlasništva tako da se politički odnosi pojavljuju kao refleks ekonomskih odnosa i odnosa vlasništva nad materijalnim dobrima. Shodno tome, nijedno društveno uređenje nije shvaćeno kao „besmisleno” i „neprirodno , nego kao jedino moguće pri datom stanju „proizvodnih snaga”, u koje, razume se, ulaze Ijudska veština i moralne osobine onih koji vladaju i onih koji vladavinu trpe, ali ovi ni izdaleka ne određuju pravu prirodu društvenog uređenja. Sloboda, jednakost, sigurnost mogu biti stvar deklaracija, ali da ove deklaracije ne bi ostale u manjem ili većem stepenu mrtvo slovo na papiru, potrebno je da se dogodi više socijalnih, a ne samo političkih revolucija, pri čemu je sam fenomen revolucije do-

1655

IDEJE O ZAJEDNICI SLOBODNIH