Гледишта

države. No šta da se radi ako državna uprava ne po-: štuje proklamovana prava ili ako zakonodavno telo • donese takve zakone kojima se ignorišu ona ~prirodna i neotuđiva prava čoveka i građanina”? Nepoštovanje ili ignorisanje „prirodnih i neotuđivih” prava označavaju situaciju u kojoj izvršna i zakonodavna vlast prestaju da budu legitimne, jer vlast prisvaja za sebe ona suverena prava koja joj prema „društvenom ugovoru” ne pripadaju. Na taj: način „društveni ugovor” postaje ništavan jer ga je jedna strana u bitnom pogledu prekršila, pa se svi akti vlasti u tom slučaju mogu smatrati nasilnim kršenjem „prirodnih i neotuđivih prava čoveka i građanina”. Na početku svoje rasprave ~Le contrat social” Ruso je pisao; „Kad bih uzeo u obzir samo silu i njene posledice, rekao bih: Dok je narod prinuđen da se pokorava i dok se pokorava, on dobro čini; a čim može da zbaci jaram i zbaci ga, on čini još bolje: jer povrativši svoju slobodu na osnovu: istog onog prava na osnovu kojega mu je oduzeta, ili je on u pravu da je povrati, ili drugi nisu bili u pravu da mu je oduzmu”. Ukoliko, dakle, „prirodna i neotuđiva prava” budu oduzeta silom, koja se prema tome ima smatrati protivprirodnom i nerazumnom, narod kao jedini suveren ima prirodno pravo da sebe zaštiti svim sredstvima, pa čak i silom. Narod ima pravo na pobunu protiv vlasti koja je uzurpirala njegov suverenitet. To pravo inspirisalo je učesnike i vođe francuske revolucije 1789. godine, koja je srušila feudalno uređenje, to, prema rečima Žana Žaka Rusoa, „nepravedno i besmisleno uređenje, u kome je Ijudski rod ponižen i čovekovo ime osramoćeno”. Značajno je napomenuti da Ruso, kao i drugi politički filozofi moderne epohe, stoji daleko od shvatanja istorije kao postepenog „progresa u slobodi”, koja se kasnije prvenstveno i najviše pod Hegelovim uticajem razvila i proširila. „Političko telo, pisao je Ruso u već citiranoj raspravi, isto kao i čovečje telo, počinje da umire od samog rođenja, i u sebi nosi uzroke svog razaranja. No i jedno kao i drugoji može da ima više ili manje jak sastav, koji mu omogućuje da se održi duže ili kraće. Covečje telo je delo prirode; državno telo veštine. Ne zavisi od Ijudi da svoj život produže, ali od njih zavisi da: produže život države, koliko god je mogućno, dajući joj najbolje uređenje koje ona može da imai I najbolje uređena država će prestati da postoji, ali docnije od druge, ako nekakav nepredviđeni događaj ne dovede pre vremena do njenog nestajaf nja”. Takvo rasuđivanje Ruso je oslanjao na iskustvo dotadašnje istorije: „Kad su Sparta i Rira; propadali, koja se država sme nadati da će večndc trajati?”

1654

DR BRANKO PAVLOVIC