Гледишта

se činilo neposredno jasnim da Ijudi u svojoj ~pn rodnoj” težnji za posedovanjem i bogaćenjem ’neće uvek postupati „u skladu s razumom”, tj. dobro shvaćenim individualnim interesom, jer svoja dobra ponekad mogu lakše sticati i uvećavati ako ih otimaju, kradu ili na neki drugi način prisvajaju od svojih bližnjih, ne ulažući pri tome rad koji je neophodan za „racionalno” sticanje dobara. Zbog toga mu je „prirodno stanje” izgledalo kao stanje opšte nesigumosti, jer ništa ne garantuje da će jednom stečena dobra biti sačuvana u vlasništvu onoga koji ih je stekao. Iz toga je sledio zaključak da ~prirodno kao zajednica potpuno slobodnih jedinki nije ništa drugo do jedno nestabilno stanje ili stanje u kojem je sloboda individue data bez ograničenja, ali upravo zbog toga ona neprestano biva ugrožavana drugim neograničeno slobodnim individuama. Stoga, „prirodno stanje” bi po logici stvari trebalo da vodi uspostavljanju države,~jer „veliki i glavni cilj Ijudi koji se ujedinjuju i potčinjavaju državi jeste očuvanje njihove sopstvenosti, a za ovo u prirodnom stanju štošta nedostaje”. je očuvanje sopstvenosti glavni razlog koji goni Ijude da se ujedinjuju i potčinjavaju državi kao što je Lok verovao, onda je glavni zadatak političkc filozofije u tome da otkrije načine pomoću kojih bi individuum mogao održati svoja „prirodna prava” u situaciji kada je prinuđen da se odrekne jednog dela svoga „prirodnog” suvereniteta prenoseći ga na državu, odnosno na državnu upravu. Deklaracija ° pravima čoveka i građanina (Declaration des droits de 1 homme et du citoyen), čl. 2, proglašava prirodnim i neotuđivim sledeća Ijudska prava: jednakost (l’egalite), slobodu (la liberte), sigurnost (la surete), svojinu (la propriete). Ustav od 1795. godine, čl. 5, kaže: „Jednakost se sastoji u tome da je zakon isti za sve, bilo da štiti, bilo da kažnjava.” Clan 6. pomenute Deklaracije definiše slobodu; „Sloboda je moć koja pripada čoveku da čini sve što ne škodi pravima drugog”. Clan 8. Ustava od 1793. određuje šta je to sigurnost: „Sigurnost je zaštita koju društvo pruža svakom svom članu radi očuvanja njegove ličnosti, njegovih prava i njeg°ve imovine”. Najzad, u članu 16. Ustava od 1793. nalazimo odgovor na pitanje u čemu se sastoji čovekovo pravo na privatno vlasništvo: „pravo vlasništva je ono koje pripada svakom građaninu da uziva i po svojoj volji raspolaže svojom imovinom, svojim prihodima, plodovima svoga rada i radinosti”. o zamisli političkih filozofa građanskog individualizma, država bi bila dužna da javno proklamuje i sredstvima svoje legitimne prinude štiti ova prava čoveka i građanina koja su deklarisana kao „prirodna i neotuđiva”. To bi ujedno bio raison d'etre

1653

IDEJE 0 ZAJEDNICI SLOBODNIH