Годишњица Николе Чупића

99

родним пре површтења и жпвотом после крштења. У том су се обичају удружиле успомене старине с облицима нове вере. |

У народу се прича (а н неки историци тврде) да су Срби, у старој својој вери, поред општих народних богова, имали неке засебне кућанске божиће, којима, се свака породица нарочито молила сматрајући себе под особитим њиховим закриљем. Ивгледа још да је о светковини тих кућанских божића бивао и спомен мртвих из тога дома.

Кад је вера хришћанска. сока аћ и српске земље, и кад је нашем народу дошло време да раскида с незнабожачком прошлошћу својом, онда је претцима нашим, како се чини, најтеже било растати се с тим домаћим божићима, својим, и напустити спомен својих покојника. Но апостоли нове вере, дишући слободоумнијим духом, попуне им ту тодико осетну празнину понудом : да свака породица, место старог божића, узме за свог домаћег заштитника онога хришћанског свеца на чиј се дан покрстила, па на тај дан у напредак и да чини спомен својим покојницима, и да слави своје покрштење. |

Ето тако, веле, изађе ово удружење нових обреда хришћанских са старим обичајима незнабожачким. Тада је, веле неки историци, Немањино племе узело Светог Аранђела за своје Крсно име; Мрњавчевићи – — Ђурђев

дан; Нившићи — Светог Луву', ит. Д.

1 У Златибору и Рујну држи се да су се сви Лучинци доселили из Никшића, а Ђурђевштаци и Ђурђичани из Херцеговине (само се за ове последње не каже одакле местимице). У чачанском поморављу прича се да су се Петковичани доселили из Новопазарске, а 'Ђурђевштаци од Биора и Дробњака.

Уа