Годишњица Николе Чупића

100

Аво се пажљиво разгледају прилике онога доба, кад је Хришћанство унесено међу Србе, наћи ће се да ово причање није за одбацивање. Највећи број Срба примио је веру Христову од цариградских свештеника, а грчка црква, у оно доба, била је много либералнија

од римске. Она се, као што је познато, чак бринула

да селопи за Готе азбуку Улфилину, за Словене Ћирилову, а за оне Турке, који су се били населили дуж Вардара, преводила је она свето писмо на турскотатарсви језик', докле се у Риму бројало у јерес одступање од три освећена језика (латинског, грчеог, и јеврејског); и служење литургије на језику словенском изазивало је некад страховите забране.

И доиста Крсних имена нема не само ни у кога другог словенског племена, него ни у браће наше Хрвата. У Срба катодика, и у Срба мухамедоваца нестаје тога обичаја под утицајем вере њихове:,

Пада у очи, да Власи у Србији славе готово онако

# А1гед Капшђаца, 1'Ешрпе Стес аџ Х-ете есје, р. 216. | Е

2 Г. Б. Петрановић уверава, да су Срби католици, у Босни, до скора славили Крсно име, па су им, вели он, њихови Фратри то забранили, божем из јеконоиских разлога. Он, даље, помиње и то, да је Махмуд 1, освојивши Босву, закратио истурченој браћи нашој славити Крсно име, а наметнуо им бестиљ, који се држи о берби шљива. Гласник ХХХ, стр. 836—837.

Један мој познаник, веома поуздан познавалац Босне, уверава ме да и сад по нека католичка кућа слави своје Крсно име.

И од мухамедоваца по неки се сећа своје старе славе; и на тај дан хоће да нахрани сиромаха, и да пошље какав прилог црвви, али кријући, да му други Турци не рекну:

— Ено га, покаурио се !%