Годишњица Николе Чупића

98

сдедстава, тодако се џи слава мора славити. Људп то чине врло радо (У Крушевачкој). ~

Кад се у једној кући нађу своци, или други какви рођаци, онда је свима главно Крено име оне куће на чијој су баштини, а од њих сваки своју славу само прекађује. У Босанској Посавини, у Ресави, и у Тем„нићу своци славе сваки своју славу подједнако.

У старије време, кад би се ко закрвио с ким, ис тога би умакао вуд у друго место, променџо би славу и узео другу, да га не би познала родбина која тражи ерв за врв. Али би стару своју славу нпак преслављао.

Жена, и по што би јој умрђо муж, слави славу дома у коме је а не рода из кога је; алп ако је она била јединица у оца, иди је наследила његово имање, онда она после очине смрти, и код мужа, слави очину славу. !

Који једну славу славе, сматрају се као рођаци макар да би били један с Тамока а други испод Велебита. У старо време оваки се нису ни по што хтели узимати (Многи не ће ни сада, особито Лучинци и Јовањци). Него томе неузимању може бити узрок и то што, у таком случају, никад одива у род, ни пријатељ у пријатеље не би могли отићи о Крсном имену.

Кад који од мушкараца оде из куће куд на страну, на прилику, у варош на занат, на трговину, или постане чиновник, па се тамо ожени и окући, такав ч40век дочекује госте и части их о свом Крсном имену, али славскога колача не меси, нити кољива кува, докле се са свим не одели од задруге из које је, пи у Бо јој се и за њега меси колач и кува кољиво.

Крсно је вме као нека спона међу животом на-

3 Овавких случајева има више по варошима него по селима.