Годишњица Николе Чупића
97
може, после тога случаја, узети да слави н тога свеца који му је помогао; али прину славе своје не оставља, докле је год жив'. |
Коме умиру деца, па ништа не помогне што се год творило, тај хоће, поред својега Крснога имена, да узме још кога свеца да слави; али не знајући,кога на име да избере, ради овако: умеси жена 5—6 колачића, и сваки наменн по једноме свецу, па их стави пред дете које им је још остало у животу. За чиј се колач маши дете, онога, свеца славе родитељи после тога као и Крсно име своје (Темнић).
Домазет, или привук, док су му год живи старац п баба, слави њихово Крено име, а своје само прекађује (То јест, носи цркви свећу и летурђију, али званица не зове).
Посинак слави славу свога поочима, а своју само прекађује (УжичЕ.).
Наследник дужан је с наследством да прими и Крсно име онога чије имање наслеђује, н да га слави као год и своје (из Темнића). И колико год буде на-
1 Премда се ово потврђује са свих страна, опет се у народу находи и супротних причица. Тако једна вели: „Човек неки, који је славио Светог Климентија, нагази једном на дубоку воду, и почне тонути.
— Помагај Свети Климентије, сливо моја ! викне сиромах очајничким гласом. Но вода га је све даље односила.
— Помози ми Свети Никола ! јаукне јадник и — потоне, али у часу осети да је на спруду, одакле се, после, којекако искобеља на брег. Видећи се на тврдој земљи, рекне он љутито своме свецу:
— Е, мој Свети Климентије ! Климаћеш ти око моје куће, али ће ти бити узалуд. — Од сада ћу ја да славим Светог Николу који помаже !
ТОДИШЊИЦА НИК. ЧУПИЋА · %