Годишњица Николе Чупића
115
в КБољиво
Кољиво се зове жито које се кува у очи Крснога имена. да Кољиво се обично пребира све зрнб по зрно
од најчистије белије-пшенице, без икакве уродице (где · нема белије, добра је какве има).
У варошима се скува повише те пшенице; после се процеди, и угњежди као тесто. За тим се у то тесто умеша тучених ораха, бадема, п шећера. Измешано таво жито смести се у тањир и заовругди се онако као што изгледа хлеб сомун кад добро нарасте; површина му се поспе бедим. иди нашара разнобојним шећером, а неки још пободу у њега Ерст од шећера (У Мостару
та шарају зрнима од шипка сладуна главаша).
Један суд с таким житом носи се цркви, где се пренади и предије па се после, на неким местима, раздеди и поједе пред црквом, а на некима се враћа, кући
те се њим послужују гости, као сваком другом посла~
стицом.
У селима пак пшеница се просто скува у ВОДИ, џа се вода оцеди, а жито саспе у чашу, пли у заструг, без сумеса, осем ако се у њега улије нешто цеђена меда (У Босни). ~.
Тако скувано жито носи се цркви, као кољиво, где га свештеник прекади и прелије. Њим се,
"после, пред црквом, и, доцније, у кући, кад се диже у. славу, обређују званице „среће ради.“
У Влаха, у Тимочкој Крајини, може се за кољиво узети и некувана пшеница!: у том случају метне се на колач само по неколико зрна, али то бива врло ретко.
1 Овде подсећамо на оно што бива под записима у Старом Вљаху и у Рујну, и што ће се поменути доцније. ~ 5 а