Годишњица Николе Чупића

115

в КБољиво

Кољиво се зове жито које се кува у очи Крснога имена. да Кољиво се обично пребира све зрнб по зрно

од најчистије белије-пшенице, без икакве уродице (где · нема белије, добра је какве има).

У варошима се скува повише те пшенице; после се процеди, и угњежди као тесто. За тим се у то тесто умеша тучених ораха, бадема, п шећера. Измешано таво жито смести се у тањир и заовругди се онако као што изгледа хлеб сомун кад добро нарасте; површина му се поспе бедим. иди нашара разнобојним шећером, а неки још пободу у њега Ерст од шећера (У Мостару

та шарају зрнима од шипка сладуна главаша).

Један суд с таким житом носи се цркви, где се пренади и предије па се после, на неким местима, раздеди и поједе пред црквом, а на некима се враћа, кући

те се њим послужују гости, као сваком другом посла~

стицом.

У селима пак пшеница се просто скува у ВОДИ, џа се вода оцеди, а жито саспе у чашу, пли у заструг, без сумеса, осем ако се у њега улије нешто цеђена меда (У Босни). ~.

Тако скувано жито носи се цркви, као кољиво, где га свештеник прекади и прелије. Њим се,

"после, пред црквом, и, доцније, у кући, кад се диже у. славу, обређују званице „среће ради.“

У Влаха, у Тимочкој Крајини, може се за кољиво узети и некувана пшеница!: у том случају метне се на колач само по неколико зрна, али то бива врло ретко.

1 Овде подсећамо на оно што бива под записима у Старом Вљаху и у Рујну, и што ће се поменути доцније. ~ 5 а