Годишњица Николе Чупића

919

тиње; него као права браћа. да сдожно укопамо нашега владику. Сад најприје приступите ви нахија, и племена главари, да ухватите врх мртвога вдадике руке, а на руке тврду божју вјеру до Митрова дне (једни веле: до Ђурђева дне). И ко не послушао, да Бог да јаки и ова света Госпођа, да му се траг ископа од мушвкијех глава! — Сви главари повичу: Амин! И за њима, сав народ. За тим се пред народом проучи владичин тестаменат. — Пошто не би суђено, да ми синовац Ђорђије буде нашљедник, остављам на своје мјесто синовца Рада, Томова сина, и проклет они, који се овој мојој наредби и вољи успротиви — писало је у тестаменту. Тада ће рећи народу мудри Станко, синовац вдадичин, син Стјепанов, кога је владика Петар] вазда слао за важне народне послове у Русију, у Беч и у Србију: Јесте ли чуди, о народе, и пристајете ли на овог А народ сав: Пристајемо и срећно нам било, ако Бог да! Не би право и драго Саву, Ђорђеву оцу, али та ућута Станко. — Сад потраже новога владику. Али Раде чуо да га траже и сетио се за што, па се негде сакрио, и једва га доведу. Одведу га у дрЕву и обуку му све што владика облачи. Раде од стида и муке готово да плаче. Што чините — рече — људи од мене, Бог ви суднорг! Не могу ја владичине аљине прије реда недостојно на себе стављати. Одговори му Станко: Муч' ту! Гријех на моју душу! Али је овако у Црну Гору. Но на у дијеву ову владичину шљаку, а ови велики крст у десну руку, па да те изведемо пред народ; а ти у накрст благосиљај. Ми ћемо сви од наше куће крај тебе стајати и остали сви главари од свију племена. Но хајдемо у име Бога! — Раде никако да изиђе из цркве; а. Станко се наљути, па га муне у леђа, и истисне из цркве говорећи : Што се, рђо,