Годишњица Николе Чупића

А!

985

кога. Он је ва стара и за млада; стара, разгаљује, 2, млада крепи. У Србији, на приливу, нема писмена 40века, који је што год читао, да не зна за Његуша и да не зна по нешто од њега на памет. Бранко је песник младости, песник весеља њена или туге.

Народ српски има само једног великог епског песника — то је сам народ српски. Најбољи, али, можда баш за, то, најнесрећнији нарсд на свету опевао је сам себе. И као да је тиме стекао патенат на, епску поезију и право противу имитовања. Престало је певање народно, али међу уметничким српским песницима, великога епскога песника још нема. У опште уметничка, поезија и јесте обично лирска илп драмска. Хоћу да речем да је Његуш — лирски песник. Да је овде места и времена, разговору, рекао бих и ово: да су свих пет правих песника наше нове књижевности, Милутиновић, Његуш, Бранко, Јакшић и Јовановић главном цртом — диричари. Што сам казао сад за све, то сам 3а Јавшића већ доказао. Покушаћу, да то и за. Његуша докажем. О осталима нека мисли за сад како ко хоће.

Нећу да говорим о првинама Његушевим. О њима сам већ казао, да су постале под упливом народне поезије и околине у којој је Његуш растао. У народу црногорском мислим да песма и не значи друго него јуначка епска песма. Лирских — или, како их Вућ зове, женских — народних песама мало има тамо. Оне се више певају у равнијим и богатијим крајевима. — А

„шта је Луча микрокозмар Побожна, узвишена, ли-

рика. А тако и Лажни цар Шћепан и Горски Вијенац, песма над песмама. Нако неће рећи, ко зна, шта, је драма, да је Горски Вијенац драма. Неки веле: драматисан еп. Али то, богме, није баш тако јасно. Зар није Његушу лакше било од оне грађе, што је