Годишњица Николе Чупића

885

кога. Он је за стара и за млада; стара разгаљује, а млада крепи. У Србији, на приливу, нема писмена 40века, који је што год читао, да не зна за Његуша и да не зна по нешто од њега на памет. Бранко је песник младости, песник весеља њена, или туге.

Народ српски има само једног великог епског песника — то је сам народ српски. Најбољи, али, можда баш за то, најнесрећнији нарсд на свету опевао је сам себе. И као да је тиме стекао патенат на епску поезију и право противу имнтовања. Престало је певање народно, алн међу уметничким српским песницима великога епскога песника још нема. У опште уметничка, поезија и јесте обично лирска или драмсва. Хоћу да речем да је Његуш — лирски песник. Да је овде места, и времена, разговору, рекао бих и ово: да су свих пет правих песника наше нове књижевности, Милутиновић, Његуш, Бранко, Јакшић и Јовановић главном цртом — лирнчари. Што сам казао сад за све, то сам за Јакшића већ доказао. Покушаћу, да то и за Његуша докажем. О осталима нека мисли за сад ЕзЕО БЕО хоће.

Нећу да говорим о првинама Његушевим. О њима сам већ казао, да су постаде под упливом народне поезије и околине у којој је Његуш растао. У народу црногорском мислим да песма и не значи Друго него јуначка епска. песма. Лирских — или, како их Вук зове, женских — народних песама мало има тамо. Оне се више певају у равнијим и богатијим Брајевима. — А „шта је Дуча микрокозмар Побожна, узвишена, лирика. А тако и Лажни цар Шћепан и Горски Вијенац, песма над песмама. Нико неће рећи, во зна шта је драма, да је Горски Вијенац драма. Неки веле: драматисан еп. Али то, богме, није баш тако јасно. Зар није Његушу лакше било од оне грађе, што је