Годишњица Николе Чупића

941

А он гађа пушком, не престаје, Попијева танко, гласовито — А ванеује и живе и мртве, Види страшну уру пред очима.

Радозналост је једна од главних црта безазлена народа. И по ономе о чем пита, види се шта га интересује и какав је сам. Кад војвода Драшко доходи из Млетака, шта га питају Црногорци — „Какав народ бјеше на те стране“ ; „бјеху ди згодни и богати“ ; „бјеху ди им кавве куће“ ; „бјеху ли јунаци“; какви им „судови бјеху“; „мишљаху ди у свијет за кога“, па да ди што и за њих распитиваху; „бјеше ли игре у Млеткама“ и какве; да ли се п код њих поје уз гусле; какав им је владар; како дочекују и госте странца. И чисто им је мило, као деци, кад чују да је у других све горе. да то и веди Лазо Богдановић у Лажном цар-Шћепану: шта је вајде, ако би и знали „штогодо свијету“,

Знавање је коме треба добро, Зло велико оном Бом не треба,

У свим чистим српским крајевима нема веће милости од братске и сестринске. То је најидеалније приЈатељство, којим се народ поноси. За то „сви главари плачу“ кад сестра Батрићева кука за братом.

— Мој свијете изгубљени,

сунце брате ! Моје ране без пребола,

рано љута ! Моје очи извађене,

очни виде ! — — Што не чува младу главу 2

људска вило ! Што врвника њом наслади2

братска дико !