Годишњица Николе Чупића

56

најпре око потомака деспотове дозе, а после кад ових нестаде, око других људи, који прихватаху заставу народне борбе противу Турака. Она страна наше историје, на Бојој долази казивање о делима Змај-деспота Вука, кнеза Павла Бранковића, деспота Ђорђа и Јована, деспотице Анђелије, деспота Стевана Штиљановића, и о делима војвода Дмитра и Марка Јакшића, Павла Бакића, Божића, Радића и других, има много што нам служи на понос и утеху. Ови јунаци чине част српском имену, ма да од њихове радње практичнога резултата на праву корист српском народу није било. Срби су намиривали своју природну подитичну потребу, кад су се око носилаца српских историјских имена стипади и састављали војске готове, да, жудне, да гину у борби с Турцима. У самој ствари Срби су били главни војничви живаљ у Угарској у првој половини шеснајестог века. У овом смислу имамо врао важну сведоџбу млетачког посланика на, двору будимском Севастијана Ђустинијана од год. 1508, који описујући Угарску између осталога каже: „рукодеаци су странци, Власи су трговци а Срби војници“. ') То потврђује и поп Ђурђе Сремац на више места у своме занимљивом делу о пропасти Угарске.) Срби су чинили своју дужност, а што успеха није било, кривица није до њих, већ до подитичких и друштвених неприлика ~

1) Извештај Севастијана Ђустинијана није штампан у Албери- | јевом великом зборнику посланичких извештаја. Али га има

у изводу у дијаријама Марина Сануда, у енглеском преводу

у Еатдол Вгопп'в Гопг усагв аб Фће сопте об Непгу УШ.,

Ењ. 1. стр. 6., а има га и Макушев у своме делу „Историческја Паматники ожннхђљ Славанљ стр. 8312—820.

2) беогрн Згплепвз ерзбоја де рега сјопе гедш Нипдагогит. Резе, 1857. РеФерат с изводима од Ј. Ђорђевића у Срп. Љетопису вњ. 98.