Годишњица Николе Чупића

70

очекнвао помоћ са стране, а међу тим је и.сам радно.

колико је могао. Он на једном месту прича:

„Колико смо пута гледали становнике у Босни, где пред нама стоје скрштених руку, уздишући и на небо погледајући, а не смедоше с нама ни речи прозборити! Ади чим им се даде прилика да су на само с нама, одмах узеше говорити: „Ох, с каквом ап смо жудњом очекивали, да нас с Христом спасете и ослободите !“

И на другом месту:

„Ови исти Срби, које као Хришћане затекосмо, много нам љубазности указаше, Па би тек по неки старац изашао, те млађима говорио : „Погледајте, така су господа била и у овој земљи, кад наши очеви живеше!... Ох Боже, ми смо се вазда уздали ви ћете нас ослободити. Али ето сад идете и ви да се турском цару покорите!“... Курипешић пун симпатија и тронут, изјављује жељу: „да би Бог ове невољнике опростио тешког ва-

вилонског тамновања и Вечног робовања,“ па додаје: врло значајно тврђење: „А већ иг се Турци боје, јер

2 многе потајно убијају.“

У спису Хрвата Ђурђевића „Ехћогјано сотга Тагсав,“ које је штампано први пут у Амстердаму год. 1545, имамо опет једну потврду оној душевној распоАложености народа нашег. Говорећи како би требало да се хришћански владаоци европски сложе па на Турке устану он наставља: „Хришћани (у европској Турској) пајватренијом жудњом очекују хришћанску војску. И чим би се таква војска појавила, одмах би они отпали од својих господара и тирана, који их тако страшно гњече. Устали би сами на њих да их бију, и већ тај устанак дао би нам, иди бар олакшао би нам