Годишњица Николе Чупића

Кад сам упоредио овај превод с немачким и с другим српским с елинског, нашао сам таку велику разлику, да ме је та у мојој сумњи јошт и више утврдила. Овакав је превод и у одељку 18, 19, 20, и 21.

И да не знамо, да је Димостен увек спреман, с написаном беседом пред Атињане излазио, опет би морали предпоставити, да је тај велики беседник морао много полагати на ритам свога говора, дакле на благогласност. Одузмите му дакле ову благогласност честим стицањем једних истих или онаквих речи, које производе тако звани ћагив; одузмите му краткоћу и пуноћу у исто време по старој класичкој синтакси развлачењем рег срешивелрћопет — пак сте много од лепоте димостеновом говору одузели. =

Да ли је г. Николајевић, као зналац елинског језика, упоређивао овај превод с оригиналом од речи до речи, и шта је том приликом приметио у свом извештају, то не знам; али судећи по многим реченицама, упоређеним с немачким преводом, рекао би, да ће овакав превод тешко моћи критику издржати.

И сам наслов, рекао би, није добро преведен. Г. преводилац каже: „Димостенова беседа за венац“, а немачки преводиоци, које сам имао при руци, кажу о венцу. Ово ће бити свакојако правилније, што Димостен није говорио беседу о себи, да му ваља венац дати, него је бранио себе противу нападања, која је Есхин, поводом Ктисифоновог предлога, да. се Димостен венцем обдари, пред скупштином изговорио.

Узгред нека ми је допуштено приметити, да би свакојако боље било, кад би се уз димостенову и есхинова беседа. превела.

Димостенова беседа за Ктисифона о венцу, колико је дивна и узвишена, опет би много у својој јасности и важности добила, кад би се упоредила с беседом есхиновом, која је као узор речитости у старом класичком веку. Тако су чинили и други, ставивши пред димостенову беседу, есхинову.