Годишњица Николе Чупића

. 11

нас неће пред овима оправдати. Једна је беседа свакојако мрва са богатог стола, која толико више дражи, колико је укуснија.

Друго, сам превод није израђен оном брижљивошћу, какву би заслуживао Димостен. Осим бистрине и оштроумља димостеновог у доказима, у обарању противникових навода, у прозирању тежња и у доследности — дикција у опште у преводу не показује ни из далека оног Димостена, који је на дикцију највише полагао. Јер на питање, шта је најважније за беседника, одговорио је: „на првом је месту говор (дет Моггаг), на другом месту опет говор, — а на трећем месту и опет говор“. Кад већ свако дело мора у преводу више или мање од лепоте своје да изгуби, онда је дужност сваког преводиоца, да колико је могуће већу пажњу поклони изради, како би она лепота оригинала што више просијавала иу преводу. Да је то тежак посао, о томе нико не сумња, али с тога се и одаје подпуно признавање таквом труду око класичног дела. Друго је са свим са обичним списима, у којима се иште само јасност појмова, па ма којим речма они изражени били, а друго је с класичним делима из старог риторског времена. Кад се н. пр. у преводу каже: „Но са шта сам стао приклињати и тако силно наваљивати, што се ја при свем том, што у државној писмохрани имам списа, из којих ја то јасно доказати, и што знам, да ћете се ви сећати оног, што је учињено, то бојим се да се не помисли, да овај није кадар био учинити тако велика зла, као што је то пређе и догодило се, кад је оно својим извештајима на вас овде упропастио јадне Фокиђане“. (Види 142 одељак димостенове беседе) — онда, мислим , неће нико посумњати, да је оваквом преводу врло мало пажње поклоњено. Док нисам загледао у немачки превој, нисам могао да погодим смисао горњим речма. Осим тога, кад се прочитају гласно подвучене речи, онда је јасно, да би тако написао само онај, који нема ни појма о лепом слогу, а најмање Димостен.

„