Годишњица Николе Чупића

10

красан писац, да си га готово смео назвати савршеним беседником. Али ћеш умесно о Димостену рећи, да је заиста савршен, и да му ништа не недостаје. Ништа се није могло наћи оштро у оним парницама, што је написао; ништа (да тако речем) лукаво, што он није спазио; ништа се није могло изредно рећи, ништа тачно, ништа језгровито, што би од тога углађеније бити могло: ништа на против узвишено, ништа жестоко, ништа украшено, било силом говора или мисли, што би узвишеније од тога било“. — Онда шта остаје мени да речем 2

Овако стоји с Димостеном. Али може ли се то исто рећи и о нашем преведеном Димостену — на то се даје мучно одговорити. А

Пре свега наш је преводилац поднео само једну, “ то последњу беседу димостенову, место да нам је бар у избору неколико беседа израдио. И ако се у последњој беседи потпуно огледају врлине п узвашеног беседника и даровитог државника, опет та једна беседа не би могла ни преводиоца ни одбор Чупићевог Фонда оправдати пред српским читаоцима, што онолике друге димостенове беседе остадоше не преведене. Стари су имали 65 димостенових беседа, од којих је 61 сачувана, и ако су многе каснијим допунама и изменама искварене.

Истина г. Туроман уплео је у димостенов живот и неколико одломака из других димостенових беседа, као: из Филипике прве, друге и треће, а тако исто из олинтских беседа — али ово су одломци, нити могу икада имати оне важности, коју имају целе беседе. Што су неке већ у преводу печатане, које су редко ком од наших читалаца познате, то

ХИ асибе туепил роби та е1з сапзаа, дпаз зегтрзи, поћи (пе на сат) зпђаоје, таћи уегзибе, дпод Ше поп улети, п1ћу] вађићег, заћи еппсјеаге, дпо ћег1 роззи аНаиза Шпабив; шпћи сопга стапде, поћи тека, тћ огпабит уе1 уегђопиш стаунаје уе] вепел лит, дио а а дчаш евзег е]. 115“.