Годишњица Николе Чупића

Осим тога на врло многим местима има два превода, од којих је један под заградом, тако да се не зна, који је писцем усвојен, као да је оцениоцима оставио на вољу, да бирају. Оба дакле не могу остати.

Исто тако и на таб. 2 стр. 2 написана је кратка садржина димостенове беседе о венцу, која се после на 3-ем табаку цела (т. ј. садржина) понавља. Једна дакле од ове две садржине мора одпасти.

Прешав овако у кратко биографију димостенову и беседу о венцу, мислим, да ми не мање у дужност спада, да дам моје приметбе и о језику, којим се г. преводилац послужио. :

Од дужег времена обраћа се пажња на чистоту и правилност српског језика, пак се опет у опште чине тако велике погрешке , да се човек мора дивити немарљивости неких наших писаца. Нарочито упада у очи често хотично, као по некој моди употребљавање турских речи, а нарочито оних, које се налазе у нашим народним песмама, као да су тиме стекле право грађанства. Ако нам је народно песништво по простој, природној лепоти, као узор, не морамо се до века клањати и турским речма, које су се некад по незнању увукле. Ови жалостни сведоци турскога господарства требало би већ једном да изчезну с нашег књижевног поља, како би их после мало по мало и из конверзацијоног живота нестало.

Таквих речи има и у овом преводу, као: телал (место: викач), делија девојка (место: јунакиња), рахат живовање (место безбрижно живовањеј, није кадар (место не може), ремек дело (место: узор), у атар (место : за љубав), џида (место: копље), сакат (место: наказанј, мегдан (место: поље на ком се јунаштво огледа, а овде, у преводу, место победа) итд.

Не мања је погрешка у наших писаца и употребљавање страних речи без потребе и нужде. Тако н. пр. кад нам г. Туроман пише : каштиговати (од савтате — казнити), пијаца