Годишњица Николе Чупића

23

радије оно што је критика (Халам) нашла као махну великог инглиског песника — бирање једнозвучних речи.

Таки дакле пнеуспашни производи на пољу књижевноме, вису могли опстати, па су изумрли сами собом.

Код нас је некад било уверење, а чини ми се да још има људи и у реду одличних књижевника који мисле да је народна појезија својом једрином, свежином, својим народским типом итд. угушила прве покушаје класицизма на нашем књижевном пољу. Убеђен сам, да се ту претерује. И код других народа појезија народна долазила је у додир са класичком појезијом, па и ако је где где као новина имала и нешто штетна, реагирања, опет је то било само кратко и прелазно, те две појезије су се наскоро помиривале, па на неким крајевима још и сродиле.

Кад би то мишљење било истинито, ја бих слободно смео рећи, да је ту народна појезија учинила штету нашем укусу: то би значило да је проста и сиромашна једнообразност наше народне песме победила шаренило и обилатост ритма класичког, да је наш млаки и лењи петостопац јачи од свију врста класичког, стиха, којих има толико колико човек може имати расположења у својем осећању, да је сиротињска, садржина наше патријархалне песме јача од свију великих мисли, популарисаних у класичкој појезији.

То није могуће. То није тачно мишљење.

Што се тиче превода иначе старих прозаичких дела, и они су готово у исто време усахнули у нашој књижевности кад и преводи појезије. А тако је и морало бити ; јер класичка проза не може опстати на данашњем књижевном пољу осим ако два услова постоје — или да има укуса за класичком појезијом, која ће као узгред подржавати и прозу, или да су поједине гране знања тако развијене, да се морало родити љубопитство у самој широј публици, да иде до првих развоја тих знања у прошлост. Разуме се, да има и изузећа; има неколико дела класичких, која би и данас својом унутарњом