Годишњица Николе Чупића

24

вредности самостално могла забављати и највеће противнике класицизма н. пр. Тацит, Димостен, Теофраст ит.д., али то је неколико дела из хиљаде. Па лепо, укуса код нас за класичком појезијом нестало је, кад је нестало последњих ученика Мушицкових ; а са капиталом знанственим стојимо тако ниско, да још немамо времена и да мислимо ићи до првих почетака наука. За то је, осим нешто басана из Езопа, оно мало превода друге класичке прозе, око којих су се мучили погдекоји наши учитељи, отишло трагом оних песничких покушаја, о којима сад говорах.

Но ја се бојим, господине председниче, да не злоупотребим ваше стрпљење. Реч ме сама малко даље одведе.

Још само једно питање. Треба ли да код нас гајимо класичку литературу 2 Да је потпомажемо 2 Питање се то поставља од неког времена у свима јевропским друштвима, и колико изгледа да очекује дугачак одговор, ја ћу одговорити у две речи: јесте, треба.

Али не више но што потпомажемо превађање ваљаних дела из других нама сувремених књижевности; не из какве друге цељи, него што превађамо савремена страна дела. Јесу ли које књиге корисне за наше друштво; дају ли ону храну душевну, коју потребујемо; решавају ли се у њима она или онаква питања, за која ми у нашем свакидашњем животу запињемо, јесу ли она решена тачно према сувременом ступњу културе итд., онда велим пресађујмо те поуке на наше земљиште, па ма се оне нашле и на турском језику; и то велим, за поучна дела сваке врсте, за озбиљне списе као и за романе.

А ако су дела чисто забавна, н. пр. појезија у стиху или прози, онда питајмо, да ли одговарају нашем укусу (а укус не гаји се само књигом), и да ли могу потпомагати усавршавању нашег осећаја у правцу лепоте (естетичности), па онда пресађујмо такову појезију. Труд нам не ће бити узалудан.