Годишњица Николе Чупића

366

дућности и изобличењем.' Али из тога не треба закључити да он брани добродетељ или црни порок на рачун истине. Он само скида образине радњама и људима, па се измакне и пусти да пред вама дефилишу цезари са свима својим едиктима, крвљу натписаним, конзули и сенатори и читав чопор великаша погурених с намештеним борама лица (сотров о сита уши), делатори са својим жртвама, благородне жене са својим љубазницима, генерали, свећеници итд. и најпосле иде остраг народ који је убио своје Грахе што му тражише земље и слободе, а акламира цезару за парче хлеба и седиште у театру. Ви ту гледате врлине и пороке оголићене. Оне се саме собом изобличавају, саме собом награђују или убијају. А кад се историк истакне са својом субјективном осудом између вас и свог причања, то вам изгледа као оно кад кору трагедији Соокловој цодвикује публици „а да грозна злочинства !<, докле на бини Клитемнестра виси са крвавим ножем у руци над Агамнемоном. Као да хоће да вам већу пажњу обрати на призор или на слику пред вама.

Али бити непристрастан у писању историје, није само врлина него је и вештина, која захтева као оно вештина сликарска дубоко знање срца човечијег и природе његове; и те вештине има Тацит више него и један историк на свету. Он би се могао Шекспиру сравнити, али је велики инглиски песник ученик Тацитов. Ко год прочита сахрањивање Јулија Цезара у Шекепировој трагедији и сравни са описивањем погребних почасти Августових у Тацита, неће двоумити, ко је већи вештак, учитељ или ученик.

Цртање карактера историку је као и појети мио предмет; обојица најрадије на том премету кушају свој таленат. Од римских историка у томе је био нарочито велики вештак Салустије. Неколико његових слика узимају се као ремеци

' Аппајев Иђ. ПТ. 65 „Ргаестрпша типиз аппаНшп геог пе упг-

иев вИеапћиг пбаце ргауа Феба ФасИзаце ех розегнафе ег паша тебиз 86.