Годишњица Николе Чупића

30

Али, нек ми се не замери што ћу рећи, — мени се ваљда из навике чини, — да би беседа о венцу имала лешше место у матичином „Летопису.“ Летопис је поникао онда кад у нашој сиромашној књижевности имаше још нешто укуса за класичком литературом. Од тог времена до данас тај журнал задржао је као неку своју карактерну црту, да по кадшто отвара своје странице студијама и преводима класичним. Ту има радова на Платону, Езопу, Димостену итд.

Међу таким радовима беседа за „венац“ била би, чини ми се, ближе на дохвату, него кад изиђе овако засебна и усамљена. Она би „Летопису“ а и „Летопис“ би њој дао више вредности. Но ја се дотичем питања, које није у власти ни мојој ни поштованог одбора.

У кратко, радо сам прочитао рукопис г. Туромана, а још ћу радије поздравити Димостенову беседу кад нам па ма којим путем — из штампе дође, и имаћу више узрока и воље, да уз своја предавања упућујем ђаке на по које њене пасаже, но што је имао Есхин у својој школи на острову Родосу.

Примите, господине председниче, уверење мог поштовања. У Београду 1. Октобра 1877 године. | МИКОЛАЈЕВИЋ.

Прилог 3 к записнику састанка одбора задужбине Чупићеве од 1 Новембра 1877 , ОДБОРУ ЧУПИЋЕВЕ ЗАДУЖБИНЕ.

Прегледавши по жељи Одбора и „другу свеску живота и дела великих људи из свих народа“, што је сабрао и уредио