Годишњица Николе Чупића

„Историја сриског народа од најстаријих времена до 1815, — написао Венијамин Калаји, — по одобрењу ауторовом а по мађарском изворном делу превео и са приметбама, пропратио професор Гаврило Витковић.“

Ја ћу у овом мом реферату говорити најпре о самом делу г. Калајије, а после о преводу г. Витковића.

Него на првом месту молим, да мени, који сам и сам некада, имао срећу бити професором, буде дозвољено да изјавим моје дубоко убеђење, да је једна од највећих махана нашег васпитног система — а кад то кажем не мислим само на школе, — што се народна историја не негује онолико, колико она заслужује и колико би требало.

У овом тако деликатном добу политичке регенерације наше, једна од најозбиљнијих опасности нашем друштвеном и нашем политичком животу прети од материјализма. Ничим се он не да тако успешно сузбијати као историјом. Ничим се утопије не дају тако раскварити, као кад се на њих пусти светлост историјске науке. Ничим се ледена себичност — непосредни и неизбежни пород материјализма — не да тако. сигурно растапати као зрачношћу родољубља великих људи у историји. И не само тиме, него се историја тако да кажем и самом себичношћу служи као аргументом противу себичности, јер је историјски закон, да на крају или у дну себичности свагда лежи највећа, штета, самог себичњака.

Може бити да ће ми се приметити, да у саму науку историјску улазе струје материјалистичке и да је заносе на станиште, које је скроз материјалистичко. Али што историја. долази, да и сама опази и призна јединство закона у васељени, то још није материјализам, нити је материјализам што и историја хоће да се служи методима, који су се у изучавању природе тако успешни показали. Служећи се тим методима, историја опет долази до резултата, који су аргументи за патриотизам, за самопрегоревање, за љубав к слободи, за тежњу к вишим и чистим идејалима. Излажући појаве, које прате