Годишњица Николе Чупића

48

напредовање и опадање народа, и тумачећи опште законе тих појава, она се тако рећи мимо саму себе претвара у науку здравога идејализма, који, водећи рачун о свему што је стварно, ипак непрекидно тежи и води све на већу висину.

Има дубока п сасвим разговетна смисла, што се историја увршћује у групу наука моралних. Њезин задатак истина није, да проповеда морал, и она га не проповеда. Њезин је задатак да дубоком и свестраном анализом дела људи организованих у друштва и државе, изнесе на видик законе, који у друштвеном и политичком погледу делима људским управљају. Али се показује, да је те законе, — као и све законе величанствене простоте што владају козмосом — прописала бесконачна мудрост, и да су онп апсолутно морални. Баците поглед на резултате у историјама свију народа. Свудани у свима временима нездраве друштвене и политичке прилике стварају велике себичњаке, људе зле и опасне. Такви производи нездравих прилика у нашој су историји н. пр. Вукашин и Вук Бранковић. Свуда и у свима временима зло семе зао плод доноси. Вечити је и у својој вечитости страшан закон, да сваки грех мора своју казну да прими. Промисао не даје пардона. Историја, у колико је дело људских срдаца, може да има сажаљења, али у колико је одјек промисаоних одлука ни сама никад не даје пардона. Вукашип, за љубав неколиких дана краљевске помпе, до које је газећи интересе свога народа и газећи све захтеве морала и правде дошао, покрио се грозом за хиљаде година. Вук Бранковић, зарад неколико тренутака частољубивог заноса, покрио се клетвом народа за сва времена. И из оваких страшних пресуда струји морал, који ако историја сама и не прокламује, опет се јасно види и силно осећа. |

Ово што рекох о историји као оружју, којим се материјализам може да сузбија, вреди о свакој историји свакога и свију народа. Али изучавање српске историје требало би да се у нас боље негује још и из једног другог чисто српског ос-