Годишњица Николе Чупића

930

пљује крв. Једном га тако угледа један пријатељ његов лекар у Београду, па му упрелаштено повиче: иди, несретниче, вући па лези и мируј. А он му осмехнувши се одговори: „Тако ја, мој докторе, биће скоро двадесет година.“ Џа онда дода веселије: А „мислим тако још једно двадесет Година.“ Сећам се толико, да му доктор никако није хтео веровати, да му се то од толико година понавља. А он би у такој прилици увек остао у друштву до краја — само би турио по пуну шаву соли у уста. Тај му је рецепат још давно неко казао; и хвалио се, да му увек помаже. |

Још с пролећа 1878 године почну га ноге најпре болети па онда отицати. Тако су му биле отекле, да је једва ишао. Ипак је био весео и ведар. Али је тада први пут упитао лекара за савет. И послушао је што му је речено и лечио се. Њивео је врло уредно. Преко лета ове године било му је врло добро. Кад је настала јесен видело се, да је болан, и ако се није ништа тужио. Био је сасвим променио нарав: сама, благост и мекота. Пријатеље његове текнуло је у срце, чим су га таког видели. Волели би да им је остао стари Бура, који је у злој вољи свакога шибао а у доброј вољи свакога задиркивао, Но он пије о емрти ни мислио На молбу новосадских пријатеља, који су онда били почели штампати у Јавору слике и биограФије књижевника српеких и у опште знатних Срба, да пошље своју слику и биографске податке, одговорио је, да ће то учинити после неколико година. Снажна, његова, природа можда би га одиста још за коју годину одржала. Али се ове године десило нешто, што му је смрт убрзало. Знаменита за српски народ 1876 година раздрагала та је силно и ако је већ био доста болан. Из његова се пера изли читав низ одушевљевих песама: ратне слике, поздрав народној војсци, бојне песме, поздрав браћи Русима и т. д. 6 августа 1876 добије „објаву,“ да може ићи