Годишњица Николе Чупића

232

је тихо и развлачећи; а при сваком узбуђењу замудкавао је, употребљујући сваки час узречицу знаш (тако акцентују ћи) овај. Никад није био расејан, меланхоичан или сентименталан. Обично је био озбиљан, миран, суморан; а из тог обичног расположења, о час је могао планути гневомили срџбом, постати једак иди зловољан, ударити у смехи шалу, прећи у кавгу и бој, — али готово никад у тугу. То најслабије и најмекше, али можда и најлепше, људско осећање чувао је само за себе —- да ужива њиме кад га нико не види; али га у друштву нико није видео тужна. Осећање, које је толико пута дивно испевао, мрзио је кад се јавно показивало; мрзио је меке људе, који су се у друштву растуживали, и није волео да се говори ни о тужним песмама његовим. Тужан разговор у друштву стао би одмах пародирати; а. кад би такав разговор повео човек, кога је он штовао и волео, слушао би донекле. па би онда устао и казао с Богом, ако се не би брзо свршио или ако би био све тужнији. Могао се смејати слатко као дете; а смејао се и кад би кога задиркивао, или кад би га ко задиркиво — само онда не сасвим гласно. Кад би се јетко осмехнуо, подигла би му се више доња усна, која му је и иначе била мало подигнута, и после таког осмеха кадар је био одмах заметнути кавгу.

У непознату друштву, и на званичним и обичајним забанама, био је стидљив и ћутљив;а у доброј дружини врле разебворан и пријатан. Разговор му је био пун духа и Адовшкешсма о чему говорио, милина га је било увек слушати Али му се ведра шала за час могла окренути у зунениру дати ру; и онда тешко околини, акоје ма чим мотнелтрувву Јо Н"едектричне варнице њене. — Волео је музввк,; асобтио жесму, и у веселу друштву — које је | ради тпокодиој = |обемагао би кашто тихо кад би се певалвуоаат свмунијетевао и смејао се свом музичком дару.

"1."