Годишњица Николе Чупића

235

Пред пријатељима и у добру друштву никад се није хвалио. Али пред људима поношљивим, пред људима сујетним а с манама, пред људима, који су га омаловажним, исмевали и гонили —- пред људима, које није волео био је вазда охол. Отуда су о њему једно мислили његови пријатељи, а-друго други. — Мало је било људи, које је волео и штовао ; али је ту малину волео и штовао · тако, да га нико није могао у том потрести. Људе од рада, људе добре и поштене особито је штовао ; али се није дружио с њима, ако поред тога нису још били чиме налик на њега. Није волео бити у друштву врло ФИНИХ људи, велоких кицоша, лакоумника себичњака и мудрица. Добар пријатељ му је могао на леп начин, или у шали, рећи што је хтео; али на укочене мудричке савете мрзио је као на ђавола.

Штедити није умео. Дов је млађи био — прича један његов друг — што је данас имао, то је све са своЈом браћом потрошио, па сутра како било. Такав је биои у доцнијим годинама. За то је био вазда сиромах. А свет је говорио, да је лакоуман, да је немаран према својој породици и т. д. Немаран према, својој породици није био, Али то је истина, да пред друштвом, које „е волео, није умео крити новац и да није умео ни мало рачунати. Ни то није умео: бринути се само о себим о својој породици. Пристајао је за сваким напредним народним и друштвеним покретом тако искрено, да никад није помишљао хоће ли због тога гладовати са својом породицом; а, кад би му се то десило, сносио би мушки и ништа му не би било мрзније, него кад би га ко корео што није себе гледао. Одарен је био крепким хумором и сатиром итим је оружјем тукао своју невољу пред светом. Овај свој дар изнео је мало у својим лирским песмама, много више у приповеци, а највише у живој речи. Има људи, који

емају ни мрве овога дара, па га не разумеју ; има их,