Годишњица Николе Чупића

146

чану тугу обучена. Путем до вазнесенске цркве расла је пратња непрестано : неки не бејаху још чули; а неки, чувши тек тада ко беше тај што је умро, с поштом и побожношћу придруживаху се жалосној 'евити, у којој не бејаху само сродници, пријатељи, другови, знанци и поштоваоци песникови, већ и они, који га за живота не вољаху и не штоваху, они који га вређахуиони које он вређаше .. . Дан беше, као оно последњи лепи јесењи дани, хладовит и оштар, али сунчан и мио; по крајевима неба скупљаху се густи облаци, али не заклањаху сунца; у ваздуху као да се спремаше бура, а на земљи беше тихо ... . беше то дан с ведрим небеским осмехом, блатим и топлим сунчаним погледом, тихим ваздутним ромором и облачвим борама бурног гнева — баш као што беше душа поезије Јакшићеве.

Сумрак се хватао, кад на двору пред вазнесенском · дрквом уставише земске остатке песникове, опојане по обичају хришћанском — да се чује прва јавна посмртна, реч. И тек што је беседник прозборио, навукоше се сури облаци изнад тужног збора, ветар захуја у висини, а из облака се зачу бурно-суморан шум. Можда је природа хтела рећи: станите ! ја хоћу да говорим хвалу љубимцу своме! А чињаше се као да је зажуборила душа песникова, која се горе узнела; јер то беше онај исти врепки, драгосни глас, глас тајне буре, којим говораше поезија његова. “

" По смрти песниковој саставио се у Београду од пријатеља њ поштовалаца његових одбор за потпомагање породице његове и за издавање његових дела. Прилозима скупљени новац издат је под интерес, који ужива породица покојникова — удовица његова и четворо деце : два сина и две кћери.

Одбор је био решио, да одмах, чим престане издавање Певаније Јовановићева, преступио издавању дела Ђуриних. Али ће то, можда, почети још у току ове године.