Годишњица Николе Чупића

жавих неприлика. О јесени 1878, кад је већ био оболео, није могао ићи у бербу, на коју је био зван. У хар-

тијама његовим нађено је ово недовршено писмо у сти„ховима своме шефу и пријатељу, којим му је хтео јавити.

да не може доћи у бербу:

Дош'о бих ти Стево, тако ми живота ! Ил мислиш да не знам шта је то дивота,

Да, не знам шта ј ружа, да нв знам шта ј' цвеће _Да ми стара душа ни ваздуха неће 2 Засео бих онде у твом винограду, | У- дебелу хладу,

Окрен'о бих леђа чемеру и јаду,. Гледао бих доле пољем и хатаром А то би ми срцу угодило старом Пустио бих поглед, па нека залута. И овде ми душа не зна права пута; Пошао бих тамо, да тужим и жедим, Ил' да пијем, певам и да се веседим, Како жељлљ хоће, тако нек се води Та ондев би била у правој слободи .

ж ж ж

16 новембра 1878 године беше се искупио сидан свет у једној понајсиромашнијој улици београдској. Беху ту високи државници, велики и мали чиновници, професори и научници, војници, ђаци, трговци, занатлије и сиромашни радници. Све беше упрдо очи у једну кућу То беше стан Ђуре Јакшића. Преминулога песника понеше вечној вући. Становници његове сиромашне улице чуђаху се необичној пратњи и почасти и питаху се: зар овај наш сусед беше тако велики господин > — Јест велики, рече неко, тако велики, да од њега не беше већега у свој овој пратњи. — На народном позоришту нихаше се тужно

ведика црна застава. Цела варош бејаше као у неку свеГодишњица Ник. Чупића ТУ. !0