Годишњица Николе Чупића

+

ЈАЛ

година тражио је још весело друштво. и то махом младих људи, али га је рано остављао. Дуван је до смрти страсно пушио. Смејући се причао је отоме оваку анеглоту. Једном му, кад је био учитељ. нестане и дувана и пара. Онда ов уђе у школу, начини се озбиљан и љут и каже својим ђацима : како је дознао, да их међу њима има који пуше, како је то штетно за њихово здравље и ружно за њихове године, како ће он то строго казнити; него нека они који пуше признаду то сад пред њим, нека се обећају да то више неће чинити и нека му покажу дуван што га код себе имају — па ће им опростити. И одиста, се покаже, да у у школи има неколико кутија дуванских и у њима дувана. колико је њему доста било за неколико дана. Дуван веди — попушим ја, а кутије вратим родитељима ђачким и посаветујем их да боље пазе на своју децу — те тако учиним добро и себи и њима. — Играо је радо пикета и преферанса и љутио се кад би играчи навлаш губили да он добије. — Вазда му је једно од најмилијих уживања било гледање слика. У томе је повазивао и оцењивачког дара и непристрасности. Једап млад српски сликар, који се још учи у слик. академији, чије је слике он похвалио и не познавајући га, има доста њему да захвали за своју сликарску будућност. — Шетња у пољу била му је врло драга забава. Кад је био учитељ у Сумраковцу, или Подгорцу, тумарајући по планини наиђе на леп гипс и од њега, изреже разне ликове и на школу их исприлепљује. У последње време учио је мало и дрворез. У природи му се будила воља, к раду и мишљењу. Говорио је, да би најволео живети у пољу и корео је младе људе, што се само у механи веселе. ћивећи у Београду последњих година одлазио је радо, кад је год могао, у виноград свога шефа Ст. Рајичевића, управ-. ника држ. штампарије, којим се вазда хвалио и који му је ваљда био први старешина, с којим није имао ни-