Годишњица Николе Чупића

148

да су му горње осветљене партије, чрез загаситост до= њих делова, особити ефекат производиле.

Због своје суморне душевне особености, а нешто мало и због оскудице у вештини цртања, бирао је себи таке мајсторе за урнек, који су те исте слабости и та, иста расна својства имали, и у њих се заљубљивао, а измзђу свију њих Рембрант му је тако добро дошао, као да га је код стругара наручивао.

Од старих мајстора Рембрант, а од новијих Павле Деларош из Париза и Гале из Брисла — то су му 06расци и љубимци били. |

Ми смо сви, овамо од Беча, мање више полу-азијати, т, ј. немамо стрпљења и издржљивости у студијама; но Ђура нас је канда у том погледу све ђутуре превазишао. Он је био врло сујетан и толико је много држао на своју генијалност, да му је то такође сметало бацити се на озбиљно учење и надвлађивање техничких тешкоћа у сликарству; а без тога сасвим је наравно, да се није могао изравнати са оним великаним., који се нису једино на свога генија ослањали.

Рубен са је поштовао као творачког генија, али му његово моделирање и осењавање није по вољи било. Рафаила је презирао, јамачно за то, што није од њега ништа лепше видео до оне мадоне у Белведру, која, је посао из његових млађаних година. Павле Веронезе му је годио, ма да су им правци сасвим противни били. Вандика је волео, особито пак његове скице, где су боје набацане и натрапане. Кореџио му је такођер био по ћуди, премда му и он није задоста мимогредне партије у помрчину завијао. Једини је дакле Рембрант био, кога је он међу старим мајсторима потпуно обожавао, а то због тога, што је он својом изванредном дрсвошћу у вођењу вичице све остаде надмашио, што је својом не-