Годишњица Николе Чупића

149

појмљивом бравуром у трапању и слагању боја — које су се са природом надметале — најобманљивију живост својим сликама давао, и најпосле и због тога, што је и Рембрант, као и Ђура, које услед своје суморности, које због слабог цртања, постао неки револуционар у уметности, те је тежио, да погрешне форме својих Фигура сеновима забашури, а уједно такав ефекат својом вештином изведе, који ће морати гледаоца толико занети, да неће имати каде и његове слабије стране опазити.

Ето, то је била и код једног и код другог тежња; а то су били и мотиви њихове тежње. Рембрант је велики, јединствен и непостижан у својој струци својом вредноћом постао, макар да му је нарав проста — сетејп — била, те је, тако рећи, у простим и ружним Формама уживала; Ђура пак, као поета од најлепшег укуса, био је много племенитији Б у Форми и у осећању и неколико је врло лепих комада створио, у којима се види драмска радња и за онај моменат доста сходни психолошки изражаји —- али, као што рекох, оскудевала, му је она дурашност, која је и генијима потребна, те тако није могао у своме правцу до оне славе доћи, до које је Рембрант са простијим сел:ностима дотерао.

Кад сам ја први пут к њему у стан у Ландштрасе дошао, имао је у радњи Прељазак поћ. кнеза Михаила. Ова је слика показивала дара, али се јоште није могао из ње онај таленат Ђурин предвидети, који ће се доцније развити. Имао је уз то и неколико портрета, која су се при свем вештом моделирању нешто сувише у морасту боју прелевала.

Не знам ко му је препоручио, да чита Френологију и Физиогномику од Лаватера; а пошто је уз то јоште имао и урођенога дара за посматрање и разумевање црта, које човека карактеришу, то га је ова књига здраво у сликарској уметности потпомогла, а и у обичном сваки