Годишњица Николе Чупића

151

Исус диже Јашрову кћер из мртвих остала је у проте в-кикиндског. 1851 г. сликао је у Бечу за прњанску

цркву слику Мајка божија, која. је тамо и данас.

И још ће бити по манастирима, црквама и код приватних људи доста икона и библијских слика његових. И ма да међу њима има и слика — по мишљењу зналаца — „од велике вредности“, ипак му је иконопис био махом рад за невољу. У једном писму пише свом пријатељу Ђ. П. о том овако; „Ваљда ми верујеш — а то ће ти моје штудије и скице још из пређашњег времена доста осведочити — да сам у тој нади одавно живео да са историских икона славу и част, а и живљење осигурам. Ја сам у томе још тврд — а управо ја и не умем себи да преставим: ЕККО је од прилике изглеДао Св. Алимпије; а на против живо гледам Обилића, Страхинића, Старину Новака, Пивљанина Бају и Т. д.“ да то су много важније његове историске слике и портрета. Поменућу овде оне, које су унотнаје — колико их ја знам.

Код куће у Црњи 1850 сликао је — поред других слика — Сужње оштиљонске по Бајрону. Успоменом на ову слику одушевљава се он после 22 године. Тада је сликао и Пад Сентомалца и др. Све су ове слике — као

што вели сам Ђура — „до сад већ упропашћеве“. У песми Из делаонице спомиње неколико својих

милих слика, рађених у В. кикинди 1856. Ту је била слика једне „лепе девојчице“. Али ову слику Бао да није довршио:

То, Бога ми, дочет' нећу !

Нит' бих мог'о, кад бих хтео —

Кад бих мого не бих смео —

Овај цветак у пролећу.

Овај осмех лица бела, Лаки покрет витог створа