Годишњица Николе Чупића

ште је у својој поезији његовој сликар често помагао песнику. Вели се, да је највиша уметност поезија. покупила у се све уметности. У Јакшићевој поезији све ти друге уметности задају страх: реторство му-је вихар, . музика водопад и грмљава, архитектура пирамиде ми-

сирске .. . само сликарска уметност долази нежно с благим бојама,

Ноћ је тамна. Седи Радомире

У пустињи свога самостана, Седећ' ниско на дрвену столу, Што га ј самац окрес'о у дугу, Згрева прса зимогрезно стара

На пламену божијега дара.

Брада му се по грудима вије Прамен свиле меко рашчешљане,

Што се тихо по зраку таласа Бела брада пала до појаса.

Очи тамне дубоко у глави, Гледале су стотину пролећа

Са ружицом. рузмарином, крином, Сто јесепи са боном тишином. Где са грања госкидају листак И, са мразном погазивши ногом Жарког лета породицу бајну,

У вечитост одлазе бескрајну.

Све су ове песме испеване најбогатијим тропским стилом. Језик је песнику вазда на услузи. Куд се год макне осећање, прати га сјајна, богато окићена свита речи. Често нас накит занесе више, него мисао на којој је

Пред белим двором коњици сташе То роде српски давно бејаше; Млога је су:а од тада пала,