Годишњица Николе Чупића

162

Тихомир — 1875 — Милан — 1875 — Чобанче —

1878 — ; сеоске приповетке из Србије: Сељаци 1875 — Бела кућица — 1875 — Једна ноћ — 1878 Кризосечка механа — 1878 — ; приповетке ратнога

времена: На мртвој стражи — 1876 — Чича Митар — 1876 — Ускок 1876 — Капетан Михаило Илић 1877 — Рускиња — 1877 — Капетанов гроб — 1878 _ Рањеник — 1871 —

Поезија наше нове књижевности почела се класицизмом и романтизмом. Класицизам се гасио полако од Л. Мушицког до Бранка, а тада се сасвим угасио. Романтизам се гасио полако од М. Видаковића до данас и још се није сасвим угасио. Утицај нове европске приповетке, а особито руске — која се у нашој књижевности врло много преводила последњих десет петнајест година — зададе му јак удар и изазва, приповетку из народног живота.“ Што га ипак још има и у најбољим нашим приповеткама — то показује, да је код нас нашао врло згодно земљиште и сродну климу. И одиста, као пролазан литераран појав, био је те ретке среће, да потера и други цвет. То му је друго цветање било између 1858 и 1868 године.

Најчувеније приповетке овога времена: Ђурађ Бранковић, Манзор и Џемила, Крв за род — Ј. Игњатовића; Махараца, Чедо Вилино — Л. Костића; Хајдучки живот — Јоке. Новића; Кочина крајина — Влад. Ђорђевића; Споменици из Срема — Ч. Мијатовића и т. д. — све су сама романтика. Особито је романтична била, историска приповетка ; али и у друштвеној приповеци беше врло мало неромантичних изузетака. Друвчије није могло ни бити. Друштвени живот наш ни данас не даје праве грађе за приповетку, а камо ли пре двадесет година. Морала је доћи романтика, да га зачини. Историска пак приповетка, само је така могла и бити. И са данашњим звањем наше