Годишњица Николе Чупића

163

старије прошлости имао би историски приповедач грдне муке. И опет би морао романтисати све оно, што чини крв и месо приповетке. Најбољи нам је пример за ово скорашњи историски роман Вл. Ђорђевића, Дар Душан. А колико би имао муке приповедач, да сазна српску прошлост онако, како може да се зна данас. Знање о њој растурено је у стотине монографија, бележака, књижевних старина и т.д. А још горе беше пре двадесет година. да, историску приповетку треба, у опште много студовања, много труда и вредноће — а тим се врлинама прилове дачи наши овога времена мало одликоваху — 4 на послетку она остаје опет вештачки створ, хладна научна Формула без практичне примене, мртва слика без свог ориђинала, којој се никад не можете веома дивити, јер је не можете никад с ориђиналом споредити. Додајмо ка. свему овоме још то, да се романтизам у приповеци врло радо јавља, онде, где нема, реалног знања; да тога знања у опште није било код наших приповедача овога времена; да романтизам лежи у крви младих народа — особито јужних — и да је органска болест младих литература, која се мора, одболовати ; да та болест у нас Видаковићем и првим његовим последницима можда није била сасвим одболована –- и овда ћемо разумети ово обновљење романтизма у приповеци између 1858 и 1868, које стоји као Факат у историји нове наше књижевности икад му не би овим, што досле казах, били узроци погођени. Отпочевши писати приповетке у ово времеи у оваким приликама и образовањем, којим није био кадар дати нов правац у овој врсти поезије, Јавшић је морао ударити у романтику. Услов, да је песник потпуно образован човек, најмучније се осећа, кад га нема, 7 приповеци. Хипотеза моја о нашој уметничкој приповеци! — да

4 Види Отаџбину за 1880 годину Уметцичка прицовтка у

најновијој српској књижевности 1“