Годишњица Николе Чупића

164

је у нашој књижевности приповетка морала бити, и да мора још неко време бити, најкржљавији облик поетски — као да се у неколико потврђује и овом појавом : највећи песници наши, Његуши Бранко, немају ни једне приповетке, а Ј. Јовановић има, само једну ; а то су песници, код којих се не може рећи да онога услова, није било. Можда ни Јакшић, да је био потпуно сувремено образован, не би писао приповедака... За приповетку, истина, осим талента песничког и образовања треба још толико друге спреме и способности, па. се можда још није све срећно састало на једном месту. Али је и то истина, да се силан таленат, кад га не води познање, хоће да огледљиу ономе, што је немогућно; па је можда тако радио и Јавшић у приповеци.

Јакшићеве су романтичне приповетке скоро све из сворашње или давнашње историске прошлости. Али он не квари историје као Видаковић, нити удара у тон просте народне приповетке као Јоксим Новић, нити стоји у средини између ове двојице као Јаша Игњатовић он је у овим својим приповеткама онакав исти какав је као сликар у својим сликама. Осећа где је слаб и сакрива, своје незнање онако исто као и угсликању — историју баца-у сенку, а осветљава карактере, лица и места свдјих приповедака. Као прави уметник осећао је да се с романтиком не може ићи у сувремени живот, па је оти- . шао у прошлост; а тамо се опет бојао. да не окужи романтиком истину историсву, да не учини оно што уметнику не доликује. — те историских догађаја и лица или никако нема, или се спомињу само толико, да приповетка, добије фирму историску. Да је одиста са страхом упадао у поље историско, казује и сам у једном свом писму. У приповеци Син седога Гамзе прича, како је млади племић Радиша волео кћер Немањину Кринку. Пославши ту приповетку своме пријатељу, уредпику Данице, пише му