Годишњица Николе Чупића

165

овако: „Управо, да ти кажем, гледао сам у српској историји, ал' нигде не нађох да је први Немања имао ћерку, па већ хтедох написати да му је Кринка била као нека, рођака — ал' ми се срамота учини: три славна сина, а ни једне кћери.“ Разуме се. да је овај страх долазио и отуда, што је песник врло слабо познавао српску историју, што се види и по његовим историским драмама.

. . . Бесан Турчин отимље Српвињу, а њена, вереника, који бранећи је пада од рана. баца у тамницу. Овај оздрави и утече из тамнице, скупи чету хајдука, бори се за слободу Србије и једне страшне ноћи долази двору свога крвника. Опази га кроз прозор осветљене одаје поред своје веренице, ускочи у одају — у којој са свећа, угаси — убије отимача, и слуге његове, двор огњем, разори... али му се вереница изгуби. Мислећи да је погинула у пламену, остави се четовања, и оде у манастир, да у молитви и читању светих вњига проживи До суђена дана. Од љутог хајдука, постане смирен испосник, сед, погрбљен старац. Околина га држи за свеца, а бони му из далека долазе, да у молитви његовој приме мелем бољама и муци. Једном му дође једно девојче са својом болесном мајком. Бона мајка беше вереница калуђерова, а девојче њена, кћи несретне љубави.“ За њене патње не знамо, јер паде и издахпу чим познаде свога, вереника. Подневши и тај удар и он се престави на, брзо после ње, — То је садржина прве приповетке Јакшићеве — Краљица. . ..

... Седи јунак Гамза, војвода Немањин, оставља. двор свога, владара, јер воли стару веру својих отада, јер није хришћанин. У Гамзиграду, градићу своме, живи сам са млађаним сином Радишом. Умирући заклиње сина, да својом крвљу брани престо Немањин, али да се клони двора, његова. Али Радиша упозна и заводи кћер Немањину Кринку. У једном љутом боју Радиша беше најбољи