Годишњица Николе Чупића

166

јунак. Немања хоће да га награди; али кад чује, да је то многобожац Гамзовић, „паде облак на чело првога краља.“ А кад још дозна, да он води његову кћер и она њега, баци га у тамницу. да тим му нуди своју милост руку своје кћери, само да прими веру Христову. Радиша, неће да остави вере својих отаца. Кринка долази тајно у тамницу и испија отров са својим драгим, да заједно с њим оде боговима његовим. А Немања сазива, сабор и оставља, престо, јер му — вели — круна постаде тешка, а „плеће слабо за краљевску порфиру.“ То је приповетка Син седога Гамзе. ..

Два војводска детета, лепа, Тијана и млађани Милан, остадоше сирочад после кобног боја косовског. Куће им беху на близу, крај осова; а вољаху се од детињства. ТИјана, тражећи по крвавом разбојишту ода свога, сукоби једног Турчина, крвникалевога, и рода свога. „Лице му беше лепо, очи црне. . . стас висок, глас благ и умилан.“ .. Тијану обузме неко чудно осећање. Оде своме двору, да јадује двоје јаде А и Турчину оста рана на срцу, кад се од ње одвоји. Милан о томе није ништа знао; али је слутио неке јаде, кад је видео како му се Тијана променила. Не прође много, а Турчин дође да походи своје злато. Тијана му каже да га љуби. Он оде; а мало за тим пошље чету својих људи, да је воде двору његову. Ту се тада беше Милан придесио. Отму му је после љутог боја и оставе га у грдним ранама. Ране извида, „али не могаше срце, које је љубав морила..“ А у Стулејман - бегову харему трептела је Тијана у злату и у драгом камењу. — На све је заборавила — само кад када, вад би у врту у дебелом хладу усамљена седела. потекле би јој сузе из очију и уздахнула би. Ади би то брзо прошло,, Та њу Сулејман љуби. .. и она је весела“... Али кад једном беше у врту, изађе пред њу Милан. — Тијано, неверна Тијано — Она падне полу-